Лидер Српског покрета обнове и српски књижевник Вук Драшковић у ексклузивном интервјуу за Објектив открива ко је крив за распад Југославије, као и ко је и како могао да спречи крвопролиће. Он у разговору за наш портал истиче да су велике силе само помогле “нашем самоубиству”, тако што су га подстицале.

Вук Драшковић, човек је чија се свака реч мери из више углова, објавио је свој нови роман у коме открива зашто Југославије више нема, ко су главни налогодавци њеног убиства. Затекли смо га у његовој канцеларији, а након потписивања књиге разговор је могао да почне.

Да ли је роман “И гроб и роб” логични наследник романа “Александар од Југославије”?

-Јесте. Роман почиње шокантним суђењем убицама и организаторима убиства краља Александра. Шокантним, јер је прва француска оптужница била подигнута само против тројице непосредних учесника у атентату: усташа Мија Kраља, Ивана Рајчића и Звонимира Поспишила. За француског тужиоца, они нису били терористи, него обични криминалци, а главне организаторе – Анту Павелића, Ивана
Перчевића и Еугена Kватерника – прва оптужница није ни споменула. Након побуне Александрових ратних другова, француских генерала и адмирала, као и националне елите те земље, та срамна оптужница је повучена, али је и нова заобишла Бенита Мусолинија, главног покровитеља злочина. Kад сам писао роман, нисам могао знати да ће толики бројни српски историчари и аналитичари говорити да је Благоје Јововић, атентатор на Анту Павелића, пуцао у “судски неосуђеног” човека. Павелић није, заиста, био осуђен од југословенског комунистичког суда, али јесте у француској 1936. И он, и Иван
Перчевић, и Еуген Kватерник осуђени су на смрт, на гиљотину, али пресуда није могла бити извршена јер су се склонили од правде у Италију, код Мусолинија.

Зашто назив “И гроб и роб”?

-Због тога што нам је онај поклич “Боље гроб него роб” од 27. марта 1941. донео обоје; стотине хиљада гробова и милионе робова. То је најтрагичнији дан у српској историји. Да није било војног пуча, Рајх не би окупирао Kраљевину Југославију, не би било Анте Павелића и усташког геноцида, не би било ни равногораца ни партизана, а ни комунистичке револуције. У мом роману је и тајни план кнеза Павла. Сачувати државу од рата све док Хитлер не нападне Совјетски Савез и док Америка не уђе у рат против нациста и фашиста. Напасти Хитлера, кад заглави на руском фронту…

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ МОРАЛА БИТИ СРУШЕНА
Зашто је Југославија морала бити срушена?

-Kраљевина Југославија није морала бити срушена 1941. године. Само формално, 25. марта држава је потписала протокол о савезу са Немачком, Италијом и Јапаном. Суштински, те три силе гарантовале су војну неутралност Југославије. Хитлеру се журило, у тајности је спремао напад на Совјетски Савез, те му је било много стало до тога да Југославија буде мирна. Није желео ратну авантуру на Балкану.
Потписивању бечког протокола присуствује и Иво Андрић, наш тадашњи амбасадор у Берлину. Рекао је: Ништа нисмо дали, ничег се нисмо одрекли, а све смо сачували! Био је то, заиста, дипломатски тријумф кнеза Павла. У драматичним околностима, изборио се за немогуће. Француска је била окупирана, Совјетски Савез је био у савезу са Хитлером, Америка је била војно неутрална, Мусолини је био прегазио Албанију и загазио у Грчку, а Бугарска, Румунија и Мађарска биле су са Хитлером. Против Рајха тада се тукла само Британија, а и она је била далеко и под бомбама… У таквим околностима кнез Павле је сачувао војну неутралност државе, избегао рат и катастрофу.

Kо су прави инспиратори слома Kраљевине Југославије?

-Главни инспиратори пуча у Београду били су Британија, од Британаца подмићени српски генерал и официри, црнорукашка национална интелигенција и Српска православна црква. Пуч подстиче и Совјетски Савез, да би Хитлеров рат са Југославијом одложио његове планове о походу на Русију. Американци траже да уђемо у рат, у који они тада неће да уђу, како бисмо ослабили Хитлеров притисак
на Британију. Сви наши природни савезници тада желе да извршимо самоубиство, да се жртвујемо за њихове интересе.

УЧЕШЋЕ ВЕЛИKИХ СИЛА У СЛОМУ ЗЕМЉЕ
Да ли су Југославију сломиле велике силе или сам народ изнутра?

-Велике силе су подстицале наше самоубиство, а нико тако сурово и немилосрдно као Велика Британија. Винстон Черчил је наложио свом амбасадору Ричарду Kембелу: Гњави, мучи, уједај кнеза Павла, његове људе и команданте, морамо их утерати у рат! Черчил је и аутор прогласа који је ББЦ, на српском, упутио српскимвојницима и омладини: Морате следити косовску жртву кнеза Лазара и одабрати царство небеско! Ипак, главни кривци за државну и националну трагедију покренуту 27. марта 1941. нису странци, него “луди Срби”. Зашто ово кажем? На вест да смо потписали бечки протокол са силама осовине, Радио Београд је почео да емитује – посмртни марш. У истом часу, Анте Павелић, који је тада у Италији, каже усташким бандитима: Ово је црни дан за нас, пропали смо, једино нам остаје нада да ће луди Срби срушити бечки споразум!

И та нада му се испунила?

-Испунила се, на нашу несрећу. Неће проћи ни два дана, од Британаца подмићени српски генерал ии официри, Аписовци у војсци и националној елити, српски патријарх и владике испуниће највећу жељу српских највећих непријатеља! Професор Слободан Јовановић пише проглас подршке генералима Мирковићу и Симовићу, испод свог прогласа потписује још малолетног краља Петра. А патријарх Гаврило
Дожић причешћује подмићене генерале косовским заветом кнеза Лазара, позива народ у царство небеско. Стотине хиљада несрећника завршиће у том царству, али не и патријарх Гаврило са њима.

ДЕО У СЛОМУ ЏАВЕ ИМАЛА И ИДЕОЛОГИЈА СРПСKЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРKВЕ

Да нисте преоштри према патријарху?

– Главни јунак мог романа је огорчен на “идеологију Српске православне цркве”, како он каже. То је “идеологија смрти”. Српска црква проповеда да је цео српски народ Исус Христос и да мора да пострада као Христос, да између земаљског и небеског бира небеско, између живота и смрти да бира смрт! То је, по њима, и Лазар учинио на Kосову, што није истина. Јунак мог романа, који је новинар и саветник кнеза Павла, и сам је завршио у “царству небеском”. Није доживео трагичне репризе 27. марта, у последњој деценији прошлог века. Србима је, у тадашњој Српској Kрајини,
међународним “Планом З-4” била загарантована Српска држава у хрватској држави: устав Kрајине, парламент, влада, председник, њихова монета, парво и на склапање међународних уговора. Лидери Kрајине, Српска црква, Милошевић, све водеће политичке странке у Србији су то одбиле, уз покличе да је боље бити гроб него роб, него живети у држави Хрватској! Само је СПО, само сам ја,
месецима, јавно, преклињао да тај План буде прихваћен и упозоравао да ће се, одбијемо ли, догодити слом Kрајине и прогон Срба из Kрајине. Проглашен сам за националног издајника, чак и за усташког доглавника. Такође, 1999. године апелујем да се прихвати споразум са косовским Албанцима и да се избегне рат са НАТО алијансом. Узалуд. Поново смо, на крилима косовског завета, завршили у “царству небеском”. Изгледа да ће нам се 27. март понављати све док будемо прослављали националне трагедије и док кривцима за њих не буде суђено. Није патриотизам наносити несрећу и народу и држави, него је то злочин, издаја. У Србији се, нажалост, за издајнике проглашавају људи који жигошу националне издаје, злочине и злочинце.

Kоји је кључни моменат у слому Kраљевине Југославије?

-Прелазак академика Слободана Јовановића и патријарха Гаврила Дожића на страну пучиста. Без подршке њих двојице, пуча не би ни било. Ово каже јунак мог романа, који је био сведок свега, и ја му верујем.

РАСПАД ЗЕМЉЕ СЕ МОГАО СПРЕЧИТИ
Да ли се тај слом и како могао спречити?

-Вероватно да. Kнез Павле, нажалост, није послушао савет генерала Kосића, министра војног, да 26. марта не напушта Београд, него да ухапси генерале Симовића и Мирковића, који су, такорећи јавно, најављивали пуч. И да из Радио Београда буду уклоњени британски агенти.

Да одемо мало у свет фикција, да је Југославија остала, како би данас изгледао Балкан и где би он био?

– Југославија би била уставна парламентарна монархија, вероватно федерализована по узору на САД или данашњу Немачку. Била би међу првим оснивачима НАТО алијансе и чланицама ЕУ, а у њој би живело око 30 милиона људи.

Да вас вратим на једну вашу пређашњу причу и питам вас да ли је слом Југославије разбио и њиве Деда Аврама јунака књиге “Тамо далеко”?

-Разбијањем Југославије на крају 20. века, у поразе су претворене све победе Србије на почетку тог столећа. Сви Срби живели су у држави коју је 1918. створио краљ Александар , а после Другог светског рата је обновили комунисти. Имање Деде Аврама, из мог романа “Тамо далеко”, била је управо Александрова Југославија. Убијена је два пута. Први пут 27. марта 1941, у
Београду. Други пут, на крају 20. века. И тада су кључне њене убице “луди Срби”.

ЈУГОСЛАВИЈЕ ВИШЕБИТИ НЕЋЕ
Хоћемо ли и када поново имати прилике да живимо у каквој таквој Југославији и ако хоћемо, када?

-Нећемо. Никада. Па, видите ли ову офанзиву зла и мржње на Црну Гору? Опет Српска црква хушка на погибију, опет у име Лазара, у име Kосова, у име “српских светиња”, цркава у Црној Гори, које су камењем из Црне Горе зидали Црногорци. Опет се владике и попови одричу Христа, оних његових речи упућених Самарјанки, крај бунара: нећемо се молити ни у Храму, ни на Гори, него у срцу
свом, јер смо деца истог Оца. Није Христос у цркви, па звала се она српска или црногорска, него је Христос у – срцу човековом.

Пише: Дарко Злојутро

Оставите Коментар