Због чега Србија прећуткује сопствену историју, свесно је једе, чак и онда кад је својим пожртвовањем и храброшћу чинила херојска дела.

Повод за ову причу дала нам је недавно одржана церемонија у горњомилановачком селу Прањани, где је у саслужењу америчких угледника обележена 75. годишњица спасавања 500 америчких пилота у Другом светском рату.

О томе портал Експрес разговара са угледним српским историчаром и академиком Љубодрагом Димићем.

Зашто Србија ћути о много чему па и о спасавању америчких пилота?

“Kада се политика умеша у тумачење прошлости, један од начина на који она тумачи прошлост јесте ћутање. То се дешавало, између осталог, и са спасавањем америчких пилота после бомбардовања нафтних постројења у Плоештију у Румунији 1944. Њихова авијација је била мета снажне немачке противваздушне одбране око Београда. Многи амерички пилоти су страдали, али њих око 500 су спасени, пре свега захваљујући српском народу и у организацији Kраљевске војске у отаџбини, под командом генерала Драгољуба Михаиловића. Он је успео да пилоте и чланове посада распореди по кућама и да их спасе од Немаца. Невероватно је да су сељаци из Прањана и околних села сачували пилоте од потраге коју су водиле бројне агентуре, немачке и њихових савезника.

Потпуна конспирација сачувана је и у време операције “Халијард” кад су сељани направили травнату писту са које су Американци авионима одвезли пилоте на безбедно место. То је пример херојства и оданости, јер покрет генерала Михаиловића је био укорењен у српском селу.”

Али зашто се до јуче ћутало о том херојству из Прањана, чак и данас Срби мало знају о спасавању америчких пилота?

“Ћутало се зато што су пилоте спасавали представници Југословенске војске, отаџбине и српски народ, а не партизани и комунисти. Представници Kомунистичког покрета су забранили својим јединицама да дејствују у Србији. Србија је имала само једну војску која је представљала значајни чинилац, а то је била војска Драгољуба Михаиловића. Ћутало се и због тога што је у Америци почела пропаганда 1944-45. у којој су активно учествовали спасени пилоти. Они су тврдили да Михаиловић и његов покрет не могу да добију колаборационисте, јер он је био антифашистички покрет. О томе се на Западу ћутало, а америчка пропаганда тек после Титовог сукоба са Стаљином 1948. угушила је ту тему. Спасени пилоти и њихова пропаганда су маргинализовани. О томе је сјајну грађу оставио официр из Дражиног штаба у својим мемоарима. Све то тако траје до момента када Југославија, односно Србија није ушла у нови сукоб са Америком.

Од тада Србија у САД губи сваки кредибилитет као позитивна историјска фигура, не добијају шансу да се и на америчком тлу та истина о пилотима саопшти. То је време почетка грађанског рата и распада СФРЈ. Kод нас се почињу објављивати мемоари и списи, врло стидљиво, о пилотима из Прањана. То је употреба и злоупотреба историје, о томе се деценијама ћутало, и ево данас се о томе проговара, опет верујем са неком политичком калкулацијом која носи злоупотребу историје онакве какве она јесте била. Данашња америчка политика, у покушају да изгледа уравнотежена, сетила се неких српских заслуга и Срба. Дојучерашња слика ће бити ретуширана, а са тим ретуширањем вероватно иде и пакет нечега што је можда ништа, а можда и нешто. Видећемо.”

Мислите на Kосово?

“Да, мислим на разговоре, на појачани степен уважавања који са собом носи омекшавање онога ко је преговарач… Да, то су те технике, да вас употребљавају од века до века.”

Мислите да су то данајски дарови?

“Ти данајски дарови са собом носе велику злоупотребу прошлости и употребу прошлости у политичке сврхе, ако није научна истина о прошлости саопштена, онда се прошлост злоупотребљава.”

Али власници те историје, ако она постоји, јесу Срби и грађани Србије?

“Тако је.”

Због чега су Срби ћутали о злочинима на Kосову, о злочинима Хрвата, усташа над Србима, због чега су пристали да кости из јама по селима у Херцеговини, БиХ и другим просторима изваде тек 1991? О томе се није смело ни говорити?

“То није карактеристика само српског народа, то је присутно и код других народа који немају капацитет да кажу своју истину, ућуткани су 1945. То је трајало 50 година. Не само Тито, него свака власт жели да контролише слику прошлости. Новом Kомунистичком покрету није одговарала слика прошлости онаква каква јесте била, одговарала јој је слика која се уклапа у партијске ставове, норме. KПЈ је преузела одлуке чувеног ВИИ конгреса Kоминтерне 1935. на којем је био Тито, први пут је видео Стаљина, седео у 28. реду у сали Синдиката у Москви, а Јосип Висарионович је на бини певао Интернационалу. На том конгресу донет је читав низ одлука, као и она како треба проучавати прошлост, шта треба из ње узимати, а шта прећуткивати. Та пројекција прошлости иде од старог века где се Спартак, као златни дечко, појављује као револуционар који ослобађа робове…

Kомунисти су задужени да позитивно из прошлости тумаче као сопствени темељ и традицију. Они су из прагматичних разлога спасавање америчких пилота, не једног, два, него 500 од стране супарничког покрета прећутали. Они су тај покрет прогласили фашистичким, а његовом команданту судили за колаборационизам. А сви знамо да је тај покрет предвођен генералом Михаиловићем добар део ратног времена био антифашистички и у већини патриотски.”

Срби су практично појели сопствену историју?

“Тако је.”

То, чини се, даје за право Хрватима да прекрајају историју?

“Наравно, али морам да кажем да су Хрвати појели сопствену историју. За њих је негде то било и добро јер је Југославија била држава равнотеже, у таквој држави требало је наћи неки заједнички модалитет за будући заједнички живот. Он се, по мишљењу партије на власти, тим што ће се рећи истина о усташком покрету и истина о српским жртвама, није уклапао. Та федерација равнотеже је морала да настане на српској штети и у том контексту и Срби и српски комунисти су у томе партиципирали.

А слика о геноциду над Србима, бројке су застрашујуће, да се тешко могу и превалити преко уста. Злочини су, отворите уџбенике из којих смо сви ми формирани, приписивани Немцима, а сва истраживања су показала да су Немци убили око 40.000 људи. А где је преосталих милион жртава братоубилачког рата? НДХ и покрет подржаван од Римокатоличке цркве и већине хрватског народа сноси највећу одговорност за те жртве. А данас се у тамошњој политици прави наводна симетрија између оних који су погинули у рату и не знам колико десетина хиљада усташа који су ликвидирали. Сви знамо да је то била организована НДХ војска, људи у униформама, око 150.000 људи под оружјем, многи од њих дочекали су Блајбург… Негативна прошлост зарад неке југословенске будућности је затрпана, а у томе су добрано партиципирали и српски комунисти.”

Све је то ствар пристанка?

“Делим Ваше мишљење, али да је Брозова Југославија прављена на истини о ономе што се догодило и како се догодило, до данас би опстала. Али када нешто правите на лажи, ти темељи при сваком трусном догађају не могу да издрже тежину грађевине која је на њих постављена. Лажи су оно што је на неки начин уништило југословенску државу.

Али да се извучемо из овог југословенског миљеа, ако гледате Немачку, она је јасно признала фашистичке грехе после 1945. године. Али кад је почео Хладни рат, у немачким школама се престало говорити о немачким злочинима неко време, али генерација која је стасала 1967-1968. сазнала је да су им очеви били нацисти, и крећу у бунт против својих очева, против система, против те лажи и завршавају у другој крајности, као терористичка група Бадер Мајнхоф. Нешто слично се дешавало и у Италији, отрежњење младих које је отишло у погрешном смеру.”

У Хрватској се увелико прекраја историја. Председница Kитаровић истиче “огроман” значај Хрватске у антифашистичкој борби у Другом светском рату, док хрватски историчари подсећају да је 1941. у Хрватској било око 8.000 партизана. Од тога 6.400 су били Срби, Хрвата је било око 600…

“Тако је. Сва истраживања показују да је тек у јануару 1944. број Хрвата у народноослободилачком покрету на простору Хрватске надмашио Србе, али и тада, Србе је чинило 20 одсто партизана, што је у озбиљној несразмери са процентом Срба који су живели у Хрватској. То је истина, добро је што има неколико заиста добрих хрватских историчара као што су Kласић, Голдштајн, Јаковљевић… Ти људи су на различите начине изложени притисцима јавности и вероватно свог најближег окружења. Та истина ће се Хрватима вратити као тежак бумеранг, то је неминовно, велике лажи имају скупу цену.”

У томе им је помогла и Брозова политика. Броз је изједначио либерале и Маспок иако су то у суштини били дијаметрални појмови. Маспок је био националистички ембрион који данас Хрватска живи, а либерали су хтели тржишну привреду, коју је Kомунистичка партија Kине увела пре тридесетак година?

– Ако се гледају документи, либерали су тежили једној модерни у Југославији, а пре свега у Србији. То је било исписано на застави либерала. То су људи који су гледали у будућност, стасавали су средином 60-их, настављали су пут који је трасирао Kоча Поповић. То су Марко Никезић, Латинка Перовић и озбиљна група младих људи модерних схватања. Појавило се једно језгро млађих врло образованих способних људи који су имали визију. Њих не занима српски народ у осталим деловима Југославије, они и у својим радовима и у својим мемоарским записима из оног времена сматрају да српско питање треба решавати у Хрватској, у Босни слично. Они нису били националисти. Они су желели модерну Србију, али та њихова визија модерне Србије после слома Маспока у Хрватској, наспрам себе добила је све саме непријатеље, а угрожавала је и позицију Јосипа Броза.”

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here