ИЗВОР: ПРИНЦИП
Пре пар недеља објавили смо детаљну анализу древне речи „медицина“ која по свему судећи једино у нашем језику има логичку нит која повезује етимолошко и семантичко значење од корена речи до свих њених изведеница. Нисмо дали себи за право да било шта констатујемо али јесмо да питамо вас за аргументовано објашњење и добили смо и много увреда и покушаја исмејавања, али аргументован одговор који би ту причуо демантовао ипак нисмо ниједан осим да се ради о „пукој случајности“, што већ и постаје устаљен одговор за многе „случајне“ ствари које су нам се дешавала и које нам се дешавају и дан данас. Ако на ту „случајност и срећу“ која нас очигледно прати више него икога, додамо и аргумент „је л си ишао ти у школу?“, долазимо до још једног сасвим легитимног питања: „А шта ако нас ни они у школама нису учили баш тако како јесте ?“ Како да знамо да нас не лажу и за то и на основу чега да им верујемо на њихово „тако је сигурно било“? Једино чему можемо да верујемо то је оно што нам је остало из тог периода, а то је једино језик. А сада са вама желимо да поделимо још један древан пример у којем опет „пуком срећом“ само српски језик има једино логичко објашњење..
GHOST (eng.) – ДУХ, ДЕМОН, СПИРИТ
Поређаћемо 4 речи које се користе широм Европе и света: гоуст (ghoust), демон, дух, спирит. А ви одговорите која је од тих речи српска? Дух је сигурно, рећи ћете. Званично јесте, док смо преостале 3 „украли“ из других језика. Наравно, порекло и логичка повезаност ни ове три, а камоли све четири речи, не постоји ни у једном другом језику, осим „неким чудом“ једино у нашем српском. Ево и детаљно како:
Ми ћемо поћи прво праволинијски да видимо за то „енглеско“ гоуст. Како је он приказан. Обично као дим, као гас, дакле као нешто видљиво. Дим је гушћи од ваздуха (јер садржи свашта, а највише пепела). Сад разматрајмо појам гушћи односно густ. Од чега би то могло да долази, можда од гушити? Дим – мешавина разних врелих гасова и пепела заита гуши. А тако дођосмо и до гуше (врата), места где се човек или животиња дављењем „најбоље“ гуши. Дакле, архетипска слика неког духа је „облаковитост“, „измагличастос“, „димовитост“. У сваком случају он је, тај гоуст, видљив јер је густ, гушћи је мало али довољно од ваздуха и захваљујући томе ми га „видимо“.
Можда је сад време да се позабавимо и појмом гас. Није лоше сетити се израза – гасити ватру. Како год гасили ватру, водом или ударцима (гушењем), појавиће се гас односно дим. Гас је дакле последица гушења, односно гашења. И дозволите још једну сродну паралелу: деловање воде на ватру изазива гашење, али је слично деловање воде и на човека. Наиме, оно може да изазове гушење, и живот се гаси. Дакле гашењем ватре појављује се гас, а гашењем живота гоуст (дух).
Најзад и онај „наш“ дух може да буде и душа. Можда је добро сетити се сличности: душник – душа – душење (гушење) са гуша – гушење. Што је у ствари исто. Овај затворени логички систем би могли да „вртимо“ данима па би дошли и до тога да је – дух у ствари дах по хладном времену. Кад урадимо хххуу зими, из уста изађе пара коју видимо као гушћи ваздух, да не кажемо дим. И ето, у тој једноставној радњи „случајно“ се састају четири „енглеска“ и наизглед за тотално неповезана језгра: дим, пир, дух, гас.
Ако обратимо пажњу и на реч спирит – дух, лако ћемо и у њој наћи језгро пир (в. Перун). Пирка ветар, ватра се распирује, дакле опет наилазимо на ваздушно кретање и дим, од којег иначе произилази и оно димон тј. демон. Пир иначе означава и гостбу – гозбу, што наслућује на везу за guest тј. госта и гостити се. О свему овоме је много детаљније писао и легендарни Дубровчанин Мавро Орбин. Овако укратко можемо повезати и са латинским конвивиум, што значи – друштво око ватре.
ИЗВОР: ПРИНЦИП