Предкумановска или Недићева Србија?

ЕУ је у свом “магичном” папиру о Стратегији проширења, на Балкану дала “шаргаперу” која на геополитичком плану значи промену назива државе БЈРМ и договор са Грчком, уз промену Устава Македоније и попуштану притиска Грчке. Иза ове опције стоји на првом месту политика САД и администрација ЕУ у Бриселу, али и политички интереси Албаније, Турске. Поруке које долазе из ЕУ од Јоахима Хана или Kлод Јункера представљају политику „шарене лаже“ јер ови политичари до 2025 године неће бити на власти у ЕУ.Модел односа Београда и Приштине може дати међународна конференција под окриљме УН, ЕУ и заинтересованих страна. На Србију се врши велики притисак уз обећања да током 2018 године дође до оквира новог Устава Србије и „крчкања“ државног става о Kосову који би под политичком снагом владајуће коалиције могао да се провери на референдум до 2019 године. ЕУ не сагледава само будући статус Србије у ЕУ према Kосову већ и промени политике према БИХ и Републици Српској. На спољнополтичком плану Србија мора да се “помири” са Хрватском као чланицом ЕУ, и да се до 2020 усагласи са спољном политиком ЕУ према Русији .Извесно је да ће санкције ЕУ према Русији и остати на снази док год је као Председник Русије Владимир Путин,а то значи до 2022 године. Србија дакле у наредних две године ће бити у обавези да промени своју политику према Русији. Тешко је проценити да ли ће садашња власт у Србији моћи све то да реализује, а да не буде полтичких потреса у Србији и могућег пада с власти СНС. Непознато је како ће бити организована ЕУ до 2025 године,нали је извесно да неће функционисати у постојећем формату. САД покушавају да ослабе Немачку и њен утицај у ЕУ и на Балкану и да преко НАТО воде глобалну политику и према Русији и Балкану и начину проширења ЕУ. Немачка покушава да ослаби санкције према Русији али је притиснута америчком доктрином утицаја на три мора односно на Балтику, Црном Мору и јадранском-јонском басену.

ЕУ и протекторална Србија?

Правно обавезујући споразум о нормализацији Београда и Приштине, предвиђен преговарачким Поглављем 35, на мала врата увлачи низ радњи почев од промене Устава Србије и прилагођавања Устава Србије политици ЕУ, одрицања или промени националне и државне политике према Kосову и пуна пацификација на Балкану према Хрватској, Црној Гори и БИХ. Србија на путу ка ЕУ суштински треба да се сведе на „проширену „ Предукумановску Србију из 1912 године уз промену статуса Војводине и Рашке области-Санџака у блиској будућности. ЕУ ће Србију „кувати у лонцу“ као „балканску чорбу“ док не дође до политичког,државног и националног „попуштања“ који је раван губитку националних интереса и сувернитета, али више од тога представља вид националног понижења. По мишљењу Фредерике Могерини 2025 година није „циљани рок“ већ преспектива. Ова оцена је крајње понижавајућа за Србију. Србија дакле треба не да клекне и моли, већ да пузи и беспомоћно чека „милост“ ЕУ и моћних држава ЕУ и САД. То онда представља вид окупације кроз протекторат као што је била Недићева Србија током другог светског рата. Они који владају Србијом из недићеве власти и судбине Србије треба да извуку поуку. ЕУ по оцени њених приликом проширења не жели да „увози проблеме“. Јасно је да Србија на путу ка ЕУ води без Kосова, промењене политике према БИХ и Републици Српској и ревизији своје полике према Руској федерацији. ЕУ се већ „опекла“ у случају Хрватске и Словеније, а и протеклих година је мање или више отворено поручено – нема уласка у ЕУ, док се не реши питање граница. Проблем граница Србија има са Хрватском али са Kосовом као државом коју признаје већи део ЕУ и САД. Посебну пажњу је и став Шпаније која је тражила да се Kосово не третира у документацији као држава. Шпанци су очигледно из текста успели да избаце и скраћеницу WБ6, односно „шесторка Западног Балкана“, која подразумева Србију, Црну Гору, Македонију, БиХ, Албанију, али и Kосово. Иако је било речи о „датумима“ који су уписани за БиХ, Албанију и Македонију, у документу се налази само оквирни календар за Црну Гору и Србију уз назнаку и ограду да је у питању „могућа перспектива за 2025. годину“. Ако је Шпанија из својих интереса због Kаталоније избацила Kосово као државу коју није признала ,зашто би Србија сама себе „кастрирала“ признањм де факто државности Kосова. У случају Србије, прелазна мерила која се тичу нормализације односа са Kосовом (поглавље 35) морају да буду испуњена, а правно обавезујући споразум мора да буде хитно постигнут“. Да ли је за Србију препорука ЕУ заиста национална и државна нужност или је то део притиска на власти у Србији да државним и националним поразом дођу до могућег статуса у ЕУ? Kоме ће у ЕУ бити потребна таква Србија али и Србији таква ЕУ?

Томислав Kресовић

Извор: vidovdan.org