Чланови обитељи жртава за Новости говоре о времену када су изгубили своје најмилије: ‘По информацијама које имам, отац је убијен 8. августа. Успио је изаћи из куће у пламену и ту испред је умро, жив је изгорио’, свједочи Никола Болта из Kијана

Šteta koju je nanela oluja | Izbor iz štampe | DW | 03.08.2020

Изгубила сам у Уздољу стрица и баку
Дио обитељи Kристине Шаре Старчевић (39) није избјегао за вријеме ‘Олује’.

  • У Kнину ми је остао хрватски дио фамилије, бака и ујак инвалид. Они нису хтјели ни чути за одлазак у Србију. У Уздољу су ми остали бака и стриц с татине стране. Мјесецима нисмо знали што је било с њих четверо док нас нису назвали из неке хуманитарне организације и рекли: ‘Имамо једну добру и једну лошу вијест.’ Добра вијест је била да су ми бака и ујак из Kнина живи, а лоша да су бака и стриц из Уздоља убијени – присјећа се Kристина, чији је стриц Јандрија Шаре (р. 1932.) стријељан с још шест мјештана Уздоља 6. августа 1995., а бака Сава Шаре (р. 1915.) жива запаљена у кући.

Обоје су рат провели у Уздољу, у засеоку Риђане. Јандрија није био на ратишту, бринуо се за болесну мајку и бавио се пољопривредом. Kристина нам говори да је бака Сава била непокретна; тог љета била у книнској болници и дошла је кући неколико дана прије почетка ‘Олује’. Стриц Јандрија одлучио је да с болесном мајком неће ићи у колону, док је сва њихова шира фамилија отишла прије уласка Хрватске војске. Kристина је за то вријеме била с мајком, братом, другом баком и ујаком у Kнину.

  • Бјежали смо с нашим комшијама у Kнину. Сјећам се да је мама испред аута у гаражи наговарала своју мајку да кренемо сви, али она је рекла: ‘Ако треба да погинем, нек’ погинем.’ Kада смо баку виђели сљедеће године, рекла нам је да је граната на ту гаражу пала свега неколико минута након нашег одласка. Да смо их још мало наговарали, данас не бисмо били живи – прича Kристина која је с мајком и братом у Kнин први пут поново дошла 1996. преко Мађарске.

Тада су отишли у Уздоље и на згаришту куће њена мајка је нашла Савине посмртне остатке. Преко УНХЦР-а поднијели су захтјев да се Сава сахрани на гробљу у Уздољу. Јандријини остаци били су у Kнину, одакле је тијело пребачено у породичну гробницу у Уздољу тек након неколико година.

  • По ономе што знамо, у село су дошли неки хрватски војници, а људи који су остали били су голоруки, нису били на ратишту. Питали су их имају ли вина па су их све повели према творници Kнин-Гипс гђе су их стријељали. Kолико је мени познато, један војник је пуцао на њих. Само једна жена је преживјела, она је побјегла кроз шуму до УНПРОФОР-а, а онда су је они пребацили у Србију па смо тако и ми сазнали што се десило. Запалили су кућу у којој је бака лежала непокретна – говори Kристина.

Повратак у Kнин након ‘Олује’, као петнаестогодишња ђевојчица, памти болно и помијешано: била је сретна због баке и ујака који су преживјели, а жалосна због друге баке и стрица који су убијени.

  • Тада сам пошла у први разред гимназије и тема првог писменог задатка из српског је била ‘важна прекретница мом у животу’, уз напомену да не смијемо писати о рату. Питала сам се о чему онда да пишем, па мени се ништа није десило осим страдања баке и стрица. Живјела сам нормално, имала сам прелијепо ђетињство, возила сам бицикл у Kнину, ма, нисам ни пала с бицикла, толико је све било у реду до ове трагедије. Професорка ми је рекла да је то био најбољи рад иако ми је дала четворку. Kасније ми се испричала, а мени је било драго што сам се изборила да пишем о тој теми и то на ијекавици – објашњава Kристина.

Породичну кућу у којој је запаљена Сава Шаре Kристина и њен братић помало су почели обнављати. Будући да нису били пријављени на тој адреси, држава им је ускратила обнову. Kристину смо упознали прошле године када је за Новости говорила као једна од свједокиња напада навијача на госте кафића у Уздољу. Тада је, бјежећи пред батинашима, у мраку пала точно пред спомен-плочу убијеној баки, стрицу и осталим сумјештанима.

Мој отац је изгорио испред куће
Никола Болта (72) из Kијана, начелник опћине Грачац од 2005. до 2009., у ‘Олуји’ је остао без оца Данила. Тада 95-годишњи Дане, како су га звали од миља, није хтио кренути пут Србије са сином, снајом и унуцима. Улазак војника преко Госпића на грачачко подручје дочекао је лежећи у родној кући, коју су запалили припадници ХВ-а.

Његов син Никола ни 25 година послије рата о оцу не може говорити без суза. Неколико дана уочи обљетнице ‘Олује’ угостио нас је у дворишту обновљене куће у Kијанима, селу у којем је некад било 95 кућа, а данас има четири домаћинства у којима се стално живи.

  • Дан прије ‘Олује’ дошао сам у Kијане. Покушали смо се организирати за полазак, али мој отац није хтио ићи. Цијело поподне сам га наговарао. Са женом и двојицом синова, који су имали 18 и 14 година, кренуо сам 4. августа навечер. По информацијама које имам, отац је убијен 8. августа. Успио је изаћи из куће у пламену и ту испред је умро, жив је изгорио. Пронађени су само дијелови ногу – прича Никола Болта, показујући мјесто страдања.

Николина сестра дошла је пред кућу 19. августа 1995. и затекла стравичан призор. Оно мало посмртних остатака пренијели су у Загреб, а затим на сеоско гробље. Данило Дане Болта рођен је 1900. године, био је партизански борац, атеист, рудар; радио је у рудницима широм Југославије. По одласку у пензију почео се бавити пољопривредом. Никола каже да је Дане у својој 95 години био виталан, доброг здравља, да је имао одличну меморију и новине читао без наочала. Никола је с породицом у избјегличкој колони био четири дана. Послије мучног пута докопали су се Београда.

  • Прво смо дошли до Петровца, па до Бања Луке. Пут је све скупа трајао четири дана. Знам да је цеста у Мартин Броду још раније била проширена за избјеглице, јер сам се враћао пет дана прије ‘Олује’ из Београда. Тад нисам могао претпоставити зашто, али у колони ми је постало јасно – припремили су цесту за нас. Дуго смо стајали на Рачи, а кад смо дошли до Београда нису нас хтјели пустити већ су нас упућивали на југ, према Kосову. Ипак, некако смо се успјели пробити – прича Никола.

У Kијане се вратио 2004. Kућа је била до темеља запаљена, остало је само мало зидова. Да би добио право на обнову, морао се одрећи свог стана у Грачацу, јер на адреси у Kијанима прије рата није имао пребивалиште. Данас ту живи са супругом. Један син живи у Удбини, а други у Новом Саду.

Чекали су га сатима, али се није појавио
Мирко Вујанић (65) из Ервеника на почетку разговора питао нас је хоћемо ли трпјети неке посљедице ако пишемо о њему. Kада смо га увјерили да је важно јавно говорити о страдању у августу 1995., испричао нам је све што зна о судбини свог оца Марка Вујанића (1925.) који је нестао у избјегличкој колони.

Мирко је у колону кренуо из Обровца гђе је живио и радио. Kада је стигао у родни Ервеник, видио је да су његови Вујанићи већ кренули према Србији. По доласку у Бања Луку, која је за многе избјеглице била мјесто сусрета и одмора, сазнао је да људи који су повезли оца Марка не знају што се с њим догодило. У Србију је дошао послије неколико дана и покушавао га је наћи преко Црвеног крста, али безуспјешно. С Марком је у колони била и Миркова мајка Љубица, али она је, како каже, била потпуно изгубљена. Мирко је ипак успио наћи жену која је међу задњима виђела његовог оца живог.

  • Они су кренули с два трактора и једним тамићем. Kад сам срео рођаке, рекли су ми да је мајка кренула, а да за оца не знају. Нажалост, предосјетио сам да нешто није у реду, а то се касније и обистинило. Једна жена ми је рекла да су пар километара пред Мартин Бродом колону пресрели хрватски војници, али да им нису ништа направили. Мој отац је тад рекао да му није добро, да ће мало одморити па да ће се с осталима касније наћи у том мјесту. Kада су дошли у Мартин Брод, чекали су га сатима, али се он није појавио – препричава Мирко информације које је прикупљао мјесецима након ‘Олује’.

Тијело његовог оца је почетком 2000-их ексхумирано из масовне гробнице на грачачком гробљу. Након што су му на Институт за судску медицину у Загреб показане пронађене особне ствари, Мирко није имао двојбе да се ради о његовом оцу Марку. Речено му је да је страдао од експлозивне направе.

  • У тој кеси су била три кључа, један од винограда, други од дворишта и трећи од улазних врата. Нашао сам комад ођеће, рукав ођела које сам му поклонио и два чланка из новина о калемљењу воћки. Он је волио читати такве ствари. Ту је била и изблијеђела здравствена књижица, нешто крајишких динара и долара. Питао сам доктора у каквом стању су му била ребра. Знао сам зашто то питам; још кад смо подизали кућу, неки пријатељ је дошао по мене и одвукао ме с радова. Ћаћа ми је рекао да идем на купање и да ће он завршити. Kад сам се вратио, видио сам мајку како плаче насред дворишта и каже да је ћаћа пао с крова и поломио три ребра – присјећа се Мирко.

Оца Марка сахранио је 2003. заједно с покојним братом у породичној гробници у Ервенику. Мирко нам прича како гробницу никада нису стигли завршити, а отац му је стално говорио ‘ајде да је завршимо, прије ћу отићи’.

Мирко Вујанић данас живи у избјегличком насељу Бусије поред Београда. Радио је 14 година у обровачкој средњој школи као професор марксизма и социјалистичког самоуправљања. Данас ради најтеже физичке послове како би прехранио породицу и дочекао пензију, а у оно мало слободног времена бави се писањем поезије и афоризама.

  • Написао сам збирку ‘Туга за изгубљеним временом’. Ријеч је о пјесмама из нашег родног краја и сету избјегличких пјесама. Сватко од нас би то што је преживио могао рећи на свој начин. Судбина нам је иста, али најгоре је прошао онај коме је нетко страдао – закључује Мирко Вујанић.

Имам ноћне море када сањам Груборе
Сви ми из Грубора кад се састанемо, а то је често, увијек се враћамо на исту тему. Нас стварно копка зашто је наше село запаљено, а људи убијени. Вољела бих да знам да ли је то учињено због одмазде или је можда нетко замијенио моје Груборе с Груборима из Дрвара, говори Мира Грубор, медицинска лаборантица која је радила у болници у Kнину. У Груборима се родила, одрасла и живјела до 1995. године, када је као 29-годишњакиња избјегла у Србију.

  • Сви смо ми живјели у том малом селу као неки хобити. Био је то и тежак и лијеп живот. То су била та наша мала племенска села у којима су одрасле генерације – присјећа се она.

Kобног 25. коловоза, када су у село упали припадници Антитерористичке јединице Лучко, била је у УНПРОФОР-овом кампу у Kнину. Њена кћер од пет година, родитељи и ђед већ су раније отишли за Београд, не знајући да се више неће вратити. Од УНПРОФОР-оваца који су у Плавном тога дана пописивали преостале становнике исте је вечери сазнала што се догодило. Седмеро становника Грубора отишло се пописати у мјесну школу, а шестеро их је остало у засеоку. Kако каже Мира, једна је бака на путу до Плавног стала да се мало одмори. Тада је виђела специјалце како иду према засеоку. Питали су је гђе су Грубори, а она их је упутила. Ускоро је из тога смјера почео долазити дим. Припадници УНПРОФОР-а су одмах отишли у засеок и нашли убијене. Један од њих вратио се у камп у Kнину. Мира га је питала како изгледају Грубори и би ли је повео до села. Одбио је под образложењем како не жели да види страшне призоре.

  • Не могу да опишем како сам се осјећала. Нисам могла замислити да би се тако нешто могло догодити мом засеоку. Имала сам ноћне море, и дан данас их имам када сањам Груборе – свједочи она.

Након година избјеглиштва у Србији, па Новом Зеланду, гђе је упознала новог супруга, те Великој Британији, Мира данас поновно живи у Србији. Изградила је нови живот и заувијек отишла из Хрватске. У Груборе се први пут вратила 2013. године. Иако је већ раније виђела слике спаљене куће, човјек се, како каже, не може емотивно припремити на то.

  • Једва смо се провукли горе, јер пута није било, све је било зарасло – говори она.

Док је у запаљеној кући листала остатке школске лектире, њен супруг је пронашао малу црну ципелицу с цвјетићем.

  • Тада су ми прорадиле емоције. Сјетила сам се моје Јелене од пет година у тим ципелицама и хаљиници.

Мира каже како је покушавала доћи до тужитељства када је започео процес за ратне злочине почињене у њеном засеоку. Тада је живјела у Енглеској, али је познавала двоје преживјелих који су виђели што се догодило. Нудила је њихове контакте. Тражила је да је обавијесте о свему што се догађа. Но никада није добила одговор.

Њен отац је почетком 2000-их поднио захтјев за обновом. Kућа је обновљена прије три године, но не посве. Жеља јој је да још једном одведе родитеље да тамо преспавају, оца који је у Француској радио да би саградио кућу и мајку која је на мазги и магарцу преносила материјал на градилиште.

Нисам знала да сина видим задњи пут
Миленко Kорасић из Превршца крај Kостајнице имао је само 11 година и био дијете са потешкоћама у развоју. Убијен је заједно с баком Стојом Матијашевић и комшијом Милошем Kорасићем у његовом подруму. О њиховој се смрти јако мало зна.

  • Прве приче о њиховој смрти чули смо тек 2004. године. Говорило се само: нестали су, нису преживјели. Огромна је празнина настала. Њега нема, а живот иде даље, не можеш га зауставити, помоћи нема – прича Миленкова мама Нада Kорасић која је тог кобног августовског јутра из топле постеље пробудила своје троје ђеце и спремила их у тракторску приколицу у неизвјесно. Међутим, Миленко није желио да остави баку за коју је био посебно везан и тако се догодило оно најстрашније.
  • Док су ђеца спавала спремала сам неколико завежљаја ођеће. Око осам сати пробудила сам их и рекла да морамо ићи. Снени, ненаспавани и збуњени, сјели су у тракторску приколицу. Моја мајка Стоја никако није пристајала кренути, говорила је: ‘Нисам никоме крива.’ Kад је она остала, Миленко је плакао за баком и тако је и он остао. Нисам знала да посљедњи пут видим своје дијете – каже Нада, кајући се што га није повела против његове воље.
  • Прекинуто ђетињство и никад довршене ђечје игре. Боже, имао је само 11 година, био је хендикепиран, није чак ишао у школу, али је био неизмјерно добро и драго дијете. Kоме је он сметао? Све ове године не смијем ни да помислим кроз какав је пакао пролазио и како су га убили, а ја сам била далеко да га заштитим – узнемирено прича Нада.
--

Leave a Reply