После месеци константних напада далеко јачих Аустроугара, Србија се нашла на корак од краха. Међу војском није било хране, обуће ни одеће, остало је мало муниције и скоро нимало наде. Светски медији су јављали о пропасти Србије, а непријатељи о томе да је рат већ добијен.

Мало ко је веровао у то да једна армија, изморена и усамљена, са војском која се осипала, ишта може да промени. А онда је на чело Прве армије краљевина Србије дошао генерал Живојин Мишић…

Српска армија, а са њом и народ су били у сталном повлачењу. Војници су били уморни, гладни и болесни. У октобру 1914. скоро потпуно је нестало муниције.

Ипак, и Аустроугари су имали својих проблема… Блатњави путеви западне Србије, где се налазио тзв. Балкански фронт, нису били ништа ново за српске војнике, а ни за Мишића који је рођен на Сувобору. Са друге стране, непријатељска опрема, хаубице и санитети стално су се заглављивали што је значајно успорило њихово напредовање.

Живојин Мишић је тада дошао на идеју која је у том тренутку, чак и међу српском командом, сматрана потезом очајника –

Повукао је војску са Колубаре и омогућио јој да се одмори и прегрупише.

Бројно стање је попуњено последњим што је Србија имала – ђацима, студентима из Београда и универзитета широм Европе који су се вратили како би помогли домовини. Тако су они који је требало да постану будући интелектуални крем земље, постали каплари који су у рововима бранили слободу Србије. Многи од њих 1300 нису дочекали слободу.

 

И у тренутку када су европске телеграфске агенције већ јављале о слому српске војске, а аустроугарска армија приређивала свечану параду у освојеном Београду, план Живојина Мишића почео је да се одвија – кренула је велика противофанзива целокупне српске војске.

Ево како је Живојин Мишић подигао српске јунаке!

“Пробудите се, људи, освестите се! Ако сад Швабу не задржимо, никада га не задржасмо. Ако допустимо да нас сад прегази пропали смо… А, кажем вам, пазите, кад га потерамо, биће велике тутњаве, направиће се чудо од њега, да ће цео свет сеирити ” – остало је забележено да је Мишић говорио својим војницима.

Ако нисте знали, реч “сеирити” је турцизам који значи: посматрати нешто са уживањем, забављати се.

 

Историја је показала да је српски генерал био у праву! Удар је био незаустављив! Изненађеног непријатеља српска војска је гонила на све стране. Оскар Поћорек, главнокомандујући генерал Аустроугарске армије након почетног шока, није имао другог решења него да нареди повлачење војске из Србије. Тог 15. децембра српска војска ослободила је Београд, из кога је, забележено је, непријатељ побегао користећи окриље ноћи.

Губици су били велики, али таква је била је победа. Укупно је избачено из строја 266.212 војника, подофицира и 7.592 официра. Генерал Живојин Мишић је унапређен у чин војводе, док је његов супарник – Оскар Поћорек, смењен са места главнокомандујућег Балканске војске.

Колубарска битка ушла је у историју ратовања.

Никада пре тога није се догодило да се војска којој је предвиђан потпуни слом тако брзо опорави, пређе у контраофанзиву и на крају победи.

živojin mišić - kolubarska_bitka

Мишићева тактика повлачења, прегруписавања И армије и концентрисаног удара на ВИ армију која је била развучена на широком фронту и данас се изучава на војним школама широм света.

Након Колубарске битке непријатељи су схватили да са Србијом неће бити лако. Савезници су видели да се на Балкан још увек може рачунати и да ће управо ово бити место где ће се решити судбина “Великог рата”.

Ипак, још увек ни они најмудрији нису могли ни да сањају о димензијама разарања које ће овај сукоб донети. До 1918. страдало је више од 15 милиона људи, а највеће губитке имала је управо Србија – земља у којој је све и почело…

Извор: Опанак