Српски кошаркаш Мирослав Радуљица је одлучио да помогне у акцији подизања споменика дечаку Слободану Стојановићу, који је на потресан начин изгубио животу у рату 1990-их.

Радуљица жели да финансира подизање споменика који ће се налазити у Дрњачи, за који потребно још новца, тако да уколико сте у прилици, можете се слободно придружити акцији преко Фејсбук странице „Православна црква у Дрињачи“.

Ову информацију је открио новинар Дарко Николић, који је веома емотивно описао како је настрадао Слободан Стојановић, коме ће подићи споменик.

“Пре скоро 30 година, један дечкић, Слободан се звао, побегао је са родитељима и сестром из оближње Доње Каменице. Рат био, зверства почела, па обичан народ кренуо да бежи од ножа. Чуо шта се дешавало са Србима у околини, оним који нису побегли, па ноћу кренули из села у коме су били мањина. У зору, како то прецизно рече његов отац Илија. Повели четири, пет коза и стигли у засеок Џенарике. Ех, спас. Сеоце које добило име по нашим шљивама, кум који их је прихватио, све је деловало, макар на трен, идилично у тим страшним данима.

А онда је мали Слободан, 11 година је тад имао, узвикнуо „Тата, остао ми Леси на ланцу!“. Отргнуо се из мајчиних руку и трчећи, преко брда, отишао ка свом селу, по вољеног пса. Био је 4. јун 1992.

Родитељи су данима молили комшије да им врате дете. Чак су српске власти, па и сама војска, нудили размену. Није било одговора. Ни позива. А онда је дошла 1993. Тачно годину и 12 дана од тог трка по пса, дечаковог оца Илију су звали у Ватрогасни дом у Зворнику.

Тамо су му показали сина. Оно што је од њега остало.

Малом, 11-годишњем Слободану, руке су биле одсечене до лакта. Избијено му је шест зуба горње вилице. Сваки прст, баш сваки прст на оба стопала, био је одсечен. Кожа и месо огуљени. На грудима – четвртаст отвор. Нож „радио“. На крају и метак – упуцен је кроз једну слепоочницу. Изашао је на другу, скративши му муке.

Када су Срби 1993. ослободили Каменицу, у њој су пронашли још зверских недела. Нека тела без главе. Нека без појединих удова. Нека са ексером, чак и гвозденом шипком у лобањи или грудима. Ланци на зглобовима. Одсечене мошнице. Спаљени делови тела…

Сад, ова тужна прича би ту могла да стане, јер, много је туге обавило овај наш народ, али, има она наставак.

Чудесан наставак.

У Црквеној општини где се наставак приче дешава, догодило се нешто необично лепо. У жељи да се сачува успомена на страдање овог дечака-мученика али и сву страдалу децу, добијен је благослов епископа да се у порти Храма у Дрињачи постави споменик висине четири метра, са крстом на врху, а дошло се на ту идеју и да би се сачувало сећање на страдање дрињачких храмова, свештенства и народа кроз историју. Али, није то било предвиђено као некакво… гробље, да човек буде тужан поред споменика. Споменици иначе служе да неког – споменемо у молитви („Помјани!“, тако су се хиландарски монаси са мном поздрављали кад сам био клинац, а да нисам знао да је то „Помени“, тј. „Спомени (у молитви Богу и моје име)“), већ је идеја била да се у том малом, а важном спомен-комплексу направи и игралиште за децу. „Будите као деца“, смерница је већ 2000 година стара, али…

Ко ће у селу од 60 православних кућа, у парохији од „чак“ 300 – скупити толико новца, нису то мале паре у ова невремена…

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Али, кад се Бог радује људском труду, нашој вери, онда су и чуда могућа.

Споменик неће морати нико да плати. Израдио га је и поклонио истакнути привредник и академик Драгољуб Драго Мирковић са породицом, из Бијељине. Израду рељефа у бронзи са ликом Слободана Стојановића и пса, по кога се вратио када је страдао, финансирала је Борачка организација Републике Српске и донатори. Поред споменика, већ је договорено да ће бити постављене и информативне табле о историји тог краја.

А оно велико игралиште за децу, како би најмлађи, као и сви они које пут нанесе у Дрињачу, имали место за радост и игру – платиће из свог џепа Мирослав Радуљица, наш кошаркаш. Капитен репрезентације. Човек.

Ми смо, као народ, можда стварно били превише тужни. Али се, као народ, не дамо. Оно спомен-игралиште које ће настати, само је пример томе да ми, заправо… светиње не дамо. А деца то јесу.

Бог да се смилује на душу малог мученог Слободана, на све друге невино страдале, а и на све оне који помажу – да, и поред свега, и после свега, не заборавимо ко смо. И чији смо. Празник је. Радујте се. Ова прича је баш из тог разлога пред вама.“

Leave a Reply