За вријеме рата од 1991. до 1995. године Мост 51. дивизије (Батински мост) био је једина веза Барање, која је тада била у саставу Републике Српске Крајине (РСК), с остатком свијета јер је на Драви био непролазни фронт између РСК и Републике Хрватске, а Мађарска је од краја 1991. године па све до времена тзв. мирне реинтеграције своју границу према Барањи држала затвореном. Зато је тај мост био од животног значаја за снабдијевање становништва, привреде и војске.

Знајући то, хрватска је страна крајем јануара 1992. године из рејона Копачког рита убацила у рејон Апатина диверзантску групу преобучену у униформе ЈНА с циљем да минира тај мост. За овај подухват припремљено је скоро 3750 кг експлозива.

Ивица Крњак, заповједник Самосталне те ”ускочке сатније” која ће касније постати позната као “сомборска скупина“. Крњак је осмислио акцију у којој би се он, с одабраним припадницима своје јединици, преобукао у униформе официра и војника ЈНА те би амфибијом пуном експлозива прешли Дунав и са српске стране пришли строго чуваном Батинском мосту, који је спајао мјеста Батину и Бездан, односно Барању и Војводину.

Ноћу 26. сијечња 1992. Крњак и скупина његових бораца кренули су у акцију, али већ су исте ноћи у Копачком риту наишли на двојицу српских мјештана којима је била сумњива скупина војника ЈНА које је предводио Ивица Крњак, а који је имао униформу официра ЈНА и представљао се као пуковник Јордан Јовановић.

Диверзанти су преко Копачког рита ушли дубоко у непријатељску позадину, али су због техничкога квара на возилу (амфибији) откривени и распршени на мање скупине. Након борби од 2. до 7. фебруара – 7 диверзаната је заробљено, још 1 накнадно, 3 су погинула, а 9 се успјело спасити и препливати Дунав.

Међудржавним договором, заробљени хрватски диверзанти (“сомборска скупина”), након 2 године затвора размијењени су на контролној точки УНПРОФОР-а код Липовца (12.И.1994.) за припаднике српске терористичке скупине “Штит”.

Друга скупина од десетак припадника те јединице није имала среће: у Сомбору су их ухапсили припадници ЈНА, а о овом догађају написана је и књига ”707” дана пакла” колико су провели по затворима до размене.

Крњаков лажни идентитет био је помно одабран, јер је прави пуковник ЈНА Јордан Јовановић погинуо у Осијеку у септембру 1991. Идућа два дана Крњакова скупина се на свим контролним пунктовима ЈНА и српских паравојних постројби представљала као “специјална јединица генерала Благоја Аџића“, али свима су били све сумњивији, те су напосљетку били отпраћени до Сомбора, гдје се требао утврдити њихов идентитет.

У међувремену се Крњакова скупина подијелила на два дијела: Крњак и неколицина субораца на загонетан су начин успјели побјећи од ЈНА и у неколико дана препливати Дунав и вратити се у Осијек, док је остатак усташких ускока убијен у бекству.

Похапшени хрватски војници, брзо су у затвору одали браћу, па чак и једни друге, због чега су осуђени као терористи.

Крњак је након рата у Осијеку отворио кафић “Ускок“. Прича о Самосталној ускочкој сатнији, њеном заповједнику Крњаку и злочинима у Осијеку остала би неразјашњена да се у истрази о Бранимиру Главашу није почео стезати обруч око свих актера осјечких догађања 1991. и 1992.

Гранатирање Шида и Апатина

Снаге усташког ХОС-а успеле су извести и друге акције чије су мете били Срби у Србији, па је тако 5. новембра гранатиран центар Шида, када је приликом бомбардовања цивилних објеката настрадало 4, а рањено 15 грађана, а поред осталих, мета је била и породилиште, али је божијом вољом избегнута веца трагедија након оглашавања сирена, које су спале грађане даљих зртава овог ненаданог злочиначког напада.

Снаге ЈНА су убрзо реаговале, па чак и успеле заробити хрватску хаубицу којом је почињен овај злочин, за који до сада нико није одговарао.

”Селотејп убиства”

Крњакова је скупина ујесен 1991. обављала двије врсте послова: с једне стране, припадници Ускочке сатније често су, преодјевени у униформе војника и официра ЈНА одлазили у извиђачке и диверзантске акције на окупиране територије и у унутрашњост Војводине, а кад би се вратили у Осијек, бавили би се грађанима српске националности, који су нетрагом нестајали.

Крњакова ускочка сатнија била је подијељена на три локације у граду. Први простор била је некадашња основна школа “Раде Кончар“ у осјечкој Дивалтовој улици, гдје је било смјештено највише припадника сатније. Друга локација је била кућа протјеране српске обитељи у Улици Отокара Кершованија, гдје је био стожер Крњакове сатније: осим њега, који је ондје становао, с њим су били његови најближи сурадници.

Трећа локација била је позната само неколицини “провјерених“: ријеч је о кући протјераног Србина у Дубровачкој улици 30. Та је кућа постала Крњаков “центар за испитивање“, јер је имала велик подрум дебелих зидова од неколико различитих просторија, а ни једна подрумска просторија није имала прозоре према улици, па је могла послужити за испитивање, злостављање и мучење а да ни најближи сусједи из улице знају што се догађа. Веће ликвидације српских цивила почеле су у рујну 1991. након што се 15. рујна предала тзв. Црвена војарна у самом средишту Осијека.

У Црвеној војарни, међутим, пронађена је и скупина од стотињак грађана Осијека српске националности, који су се неколико мјесеци прије онамо склонили због страха. Према ријечима Националова суговорника који је био упућен у збивања око пада војарне, тадашње хрватско заповједништво града није знало што учинити с том скупином грађана. У једном је тренутку одлучено да се за њих побрине Крњакова Ускочка сатнија.

Почели одводити изабране грађане српске националности у злогласну Дубровачку 30. Ондје би ти цивили били подвргнути тобожњем испитивању, у којем би се од њих тражило да признају своју оприједијељеност за ЈНА и српске паравојне постројбе, потом би били злостављани и мучени, а на крају би им припадници Крњакове сатније руке везали селотејпом или жицом, преко устију би им залијепили траку селотејпа, те би их аутомобилом одвезли на оближњу обалу Драве код угоститељског објекта Бастион у Тврђи, гдје би један од припадника жртви пуцао у главу или прса, па би устријељена жртва сама пала у Драву.

О методологији “селотејп убојстава“ тих се дана у Осијеку уопће није знало, јер је ноћу владао полицијски сат, тако да никад није било очевидаца ликвидација. Међутим, 6. просинца 1991. навечер на обалу Драве доведен је осјечки Србин Радослав Ратковић.

Кад су га искрцали на обали и натјерали да стане на степенице код Бастиона, припадници сатније пуцали су му у главу, па је Ратковић одмах пао у Драву и заронио, али ипак је остао жив те је након неколико минута допливао до обале и сакрио се у грмље на обали ријеке. Ондје је остао лежати неколико сати па је ускоро видио ликвидацију познатог осјечког лијечника др. Милутина Кутлића, чији је леш ујутро пронађен на обали Драве.

Извор: balkanbreakingnews.com

Advertisements