Сведоци смо да су у државама широм света организовани пучеви, свргаване владе и организовани протести који су били логистички иницирани и подржавани реториком о вољи народа да свргне репресивни режим. Тако изведене промене, по правилу, нису доносиле бољитак грађанима. Задњих годину дана, тако нешто је снашло и САД. Тамошње службе и поражена политичка номенклатура устали су против воље грађана и институције председника. Сада можемо сматрати да је нешто што није нормално и здраворазумски прихватљиво постало разрађен механизам у пракси. Намеће се питање коме је то пало на памет, ко је уобличио такву праксу и шта је у позадини тога да је ненормално и здраворазумски неприхватљиво постало пракса?

Учесникe у закулисаним глобалним играма експонира посматрање света из угла који су моћници неолибералног поретка спремни да финансирају. Тако долазимо до премисе да се америчка неолиберална доминација одвија по диктату финансија. Неолиберални диктат одликују елементи агресије:

— Mанипулације паралелним курсом долара, као моћно оружје утицаја на привреде држава, инфлација која подрива зараде и штедњу широких слојева народа и селективан приступ инвестиционом капиталу, као елементи економске агресије;

— тежња да се изазове страх становништва и секуритизују теме, посредством глобалистичких медија и преко друштвених мрежа, као психолошка агресија;

— саботирање националних система важних за свакодневни живот од стране одговорних, који су инфилтрирани на различитим нивоима државних установа;

— подстицање уличног противљења и притиска легитимним одлукама, који се промовишу као „мирни” протести, као практично организовање пучева.

Дуго смо имали утисак да су жртве ових махинација само народи изван седишта неолибералног глобализма, али данас видимо да су последице примена ових метода универзалне. Неолиберални диктат уводи нацију у плебисцитарну аутократију. У њој је контрола телевизија са највећим уделом потпуна, нетранспарентни утицај и контрола економских, политичких и друштвених токова одлучујући, а самовољно управљање државним пословима на штету владавине права и демократије, уз перманентну пропаганду предизборног типа и, како се испоставља, нелегитимну контролу над самим изборним процесом.

Један од начина на који су медији обликовали трпељивост за неправедну дистрибуцију богаства и моћи је ширење идеје да је људски успех или неуспех предодређен еволутивним способностима. Дискурс који успех повезује да еволутивном вредношћу прикрива историјску структуру моћи и неједнакости и изобличава свест о стварним условима. Ради се о суровој и нелогичној идеји која иде у прилог само онима који имају привилегован положај у друштву и желе да задрже своју моћ над другима. У данашњим условима, може се рећи да се ради о обрису глобалног репресивног режима.

РЕФОРМА АМЕРИЧКОГ ОБАВЕШТАЈНОГ СЕКТОРА
У том контексту, посебно место имају обавештајне службе. Какав је њихов утицај на јавну власт у савременом свету може се наслутити из праксе „мотора“ неолибералне глобализације, тзв. дубоке државе САД, односно отуђеног обавештајног центра моћи. Сведоци смо да се тајно прибављени подаци користе да се теме секуритизују и тако изведу из процеса институционалног демократског одлучивања, као и за стварање наратива. Мотор тога је приватизовани обавештајни систем. Одлика таквог система је удар на две полуге обавештајног рада – оперативни рад и кадровску политику, што се постиже кроз непоштовање правила о раду (било политичком вољом, било реформама) и кадрирање. Најбољи пример за то је случај завере против америчког председника.

Под „плаштом“ операција националне безбедности, а посебно противтерористичких, инструментализована је и милитаризована полиција. Тако је, на пример, њујоршка полиција увучена у послове из надлежности америчких федералних агенција (CIA, FBI, DHS) и у том оквиру добија војну опрему, тако да их данас гледамо (као додуше и канцеларије локалних шерифа) са аутоматским оружјем, оклопним возилима, какве имају Пентагон и DHS. Још је проблематичније то да се све секуритизује, и тако изводи из редовне политичке дебате или против слобода обичних људи.

Након терористичког акта у Њујорку, 2001, по четири оперативца CIA су инсталирани у Полицијску управу Њујорка, у виду тзв. Демографске јединице, а 2002. године су покренули акцију тајног надзора грађана по основу муслиманског етничког порекла и исламских организација, противно одредбама Закона о националној безбедности и Извршне наредбе председника из 1981. године, којима се изричито забрањује CIA-и, као спољној обавештајној служби, да делује у земљи.

Овакво поступање оспорили су и судови, који налазе да сама чињеница да је неко муслиман не може представљати основ да буде подвргнут мерама надзора. Противтерористичка стратегија примењивана је и за сузбијање унутрашње политичке опозиције, попут 2004. године, када је њујоршка полиција агресивно сузбијала протесте грађана против Републиканске националне конвенције. Злоупотреба је ишла дотле да је „РНК обавештајна јединица“ вршила масован надзор политичких група и вршила лишавања слободе (некада чак и превентивно), присилна задржавања и узимање отисака преко 1.800 учесника, новинара, правних посматрача и случајних посматрача; због чега је 2014. године град исплатио скоро 18 милиона долара на име одштете за незаконита хапшења.

Џон Бренан, директор CIA од марта 2013. до јануара 2017, ушао је у историју као први шеф тајне службе, као органа управе, који је након демократских избора дао интервју за стране новине (британски Обзервер), у којем је довео у сумњу способност победника на изборима да обавља дужност. Са истим ставовима се у политичку вољу нације преко медија уплео и шеф америчких обавештајаца Џејмс Клапер. Оваква самовоља не може се изворно приписати Бренану ни Клаперу, већ системској одлици обавештајно-безбедносног естаблишмента, који се развио током периода диката неолибералног глобализма. Поменути Клапер је чак позивао да се смени директор NSA, Мајк Роџерс, који је пријавио илегално прислушкивање опозиционог кандидата.

Председник Барак Обама је, поред свог саветника Бренана на месту директора, за његовог заменика, противно правилнику CIA који предвиђа да заменик директора има војно искуство, поставио Дејвида Коена. Kоен je каријеру почео у адвокатској фирми која се специјализовала за криминал белих оковратника и грађанске парнице. У Обаминој администрацији важио је за „председниковог омиљеног бојовника“ и након позиције подсекретара Трезора за тероризам и финансијске обавештајне послове, 2015. је постао заменик директора CIA. У то време се спекулисало да је његово именовање мимо правила CIA било последица Обамине одбојности да именује некога ко би се могао довести у везу са мучењима и незаконитим држањем лица у Гвантанаму и тајним логорима широм демократског света. У септембру 2017, вратио се као партнер у адвокатску фирму Вилмер Хејл из које је дошао у администрацију, а чији су клијенти били Трампов саветник Пол Манафорт, ћерка Иванка и зет Џаред Кушнер.

Извршни директор за корпоратну безбедност HSBC банке до јула 2013, у ком периоду је та банка прала новац за мексичке нарко картеле и терористичке групе повезане са њима, био је Џејмс Коми, по струци адвокат. Одатле је прешао за директора FBI. Коми је, као заменик државног тужиоца у Секретаријату правде, 2004. године био умешан у заташкавање улоге званичника Клинтонове администрације у уништавању трагова у истрази против Сендија Бергера, који су указивали на немар у периоду припреме терористичког напада на куле у Њујорку. Наредне године водио је истрагу против сумњиве аудиторске куће KPMG, због спекулативних извештаја, коју је такође опструирао. Ова куће је била аудитор HSBC, а такође и везана са Клинтон фондацијом, којој је уплатила 81 милион долара.

Од 2013. до победе Доналда Трампа, Секретар одбране САД био је Ештон Картер. Он је oд 2009. до 2011. био подсекретар Секретаријата одбране за набавке, технологију и логистику, одговоран за набавке технологија, система, услуга, опскрбе, база, инфраструктуре, енергије, окружења и преко 50 милијарди долара годишње истраживања и развоја. Заменик секретара одбране био је од октобра 2011. до децембра 2013, овлашћен да надзире годишњи буџет од преко 600 милијарди долара.

Већ 2012. године, у јеку самовоље неолибералног естаблишмента, испоставило се да Секретаријат одбране није могао да оправда две милијарде долара које су одобрене за трошкове везане за операције у Ираку. У периоду Картеровог газдовања, према извештају о интерној контроли коју је 2016. године спровела канцеларија Генералног инспектора Секретаријата одбране, америчка армија је имала три билиона долара вредности рачуноводствених грешака и често није имала рачуне или потврде неопходне да оправда податке представљене у свом буџету.

ЈУГОСЛОВЕНСКА ПОУКА 
Све сумње у карактер бојовника неолибералног глобализма развејала је јавно упућена порука бившег припадника CIA и сарадника главног истажитеља FBI у предмету „руске завере“, Фил Мад. Он је за CNN отворено рекао: “Ти си (Tramp) ту око 13 месеци. Ми смо ту од 1908, ја знам како ће ова игра да се игра. Ми ћемо победити.” Општије посматрано, проблем је у томе што у приватизованом неолибералном моделу чак и методи који се тајним службама одобравају ради спознаје истине постају инструментализовани против грађана и институција. То води узурпирању служби и оне, попут тајних полиција, постају места где истина одлази да буде спинована, а сплеткарење производ.

Данас, кад сви нападају FBI због лажних података о основу сумње о завери између Трампове изборне кампање и Русије, треба се запитати зашто је FBI то урадио, чију су причу они сервисирали. О томе имамо признање Џона Бренана у сведочењу пред Конгресним комитетом за обавештајне послове, у којем је рекао: “Немам довољно података да се одредим да ли је било такве сарадње, односа или завере (између Русије и Трамповог изборног тима), али знам да је било основа да буде појединаца који би вукли такве конце“.

Иако није било конкретних основа за такву сумњу, осим чисте спекулације, Бренан је подсетио да су америчке обавештајне агенције закључиле да су „циљеви Русије били да се подрије поверење јавности у амерички изборни процес (у коме се није знало да Демократски национални конгрес није обавезан гласовима чланства у одлучивању о номинацији и у коме се испоставило да је Хилари Клинтон крала гласове противкандидату Бернију Сандерсу), оцрне Секретарку Клинтон… и њено потенцијално председниковање и да помогну изборне шансе председника Трампа.“

Овај обавештајни дискурс CIA је пласирала крајем августа 2016. и био је коришћени у предизборној кампањи, док је FBI извукао своје закључке о наводном деловању Русије да помогне Трампу тек након победе Трампа. Бренанове речи указују да ни поступање FBI, који је фабриковао индиције у том правцу, нису случајне. Он је комитету наговестио да је, због тога што се CIA бави искључиво обавештајним радом у иностранству, „FBI надлежан да објави доказе о таквој завери… и морао је да предводи (напоре у том правцу)“.

Приступ сплеткарошкој улози обавештајних служби раширио се са ширењем утицаја неолибералног глобализма. Овај утицај америчке службе су шириле непосредно и преко НАТО, који од 1992. обухвата и механизме безбедносне сарадње у оквиру ОЕБС, ЕУ и Савета Европе. Везано за много истицану мигрантску кризу, истраге органа Италије и других држава дошле су до сазнања да невладине организације, које, између осталих, финансира Џорџ Сорош плаћају приватне бродове који кријумчаре десетине хиљада илегалних миграната из Северне Африке у ЕУ, преко јужне Италије. Кријумчарење људи наводно је повезано са мрежама терористичке групације ISIS.

Везано за тероризам, ваља се подсетити да су ирачке безбедносне снаге, 2015. године, заједно са групом терориста ISIS-а, ухапсиле Јуси Улен Шахака, пуковника бригаде Голани војске израелске армије. Ирачке безбедносне снаге су навеле да је неколико бораца ISIS-а, који су ухапшени у последњих годину дана, признало су да су агенти из Мосада и других израелских обавештајних агенција били присутни приликом првог таласа напада ISIS на Ирак и приликом заузимања Мосула у лето 2014. године.

Посебно је занимљиво, у контексту ширења приватизације обавештајних послова, како се националне службе подређују интересима неолибералних глобалиста. Под плаштом „реформи“ и „сарадње“ избацују се кандидати не морају бити део обавјештајно-безбедносног миљеа, већ се инсистира на небитним стварима, попут познавања страних језика и образовања изван специфичних обавештајних или војних структура. Полазиште је да такви људи могу лакше, без оптерећености правилима струке, реорганизовати службе. У Хрватској, чланици ЕУ, на пример, шеф хрватске обавештајне службе је 2012. године постао Драган Лозанчић, као потпуни аутсајдер.

Лозначић је, иначе, амерички Хрват који се почетком 90-их вратио из САД и пријатељ породице Гојка Шушка, који га је и поставио на мјесто заменика директора тадашњег Војно-техничког савета. Када је 2002. Жељка Антуновић постала министар обране, сменила га је са места В.Д. шефа Управе за међународну сарадњу, уз образложење да на тако важној функцији не може бити амерички држављанин. После неколико година Лозначић постаје предавач на центру за безбедносну политику Џорџ Машал у Гармиш-Партенкирхену.

Такви обавештајни шефови не постављају се случајно. На пример, од 2012. до краја 2017. године, шеф обавештајне службе Албаније био је Ајази Лика. Ради се о човеку који је био шеф спољне обавештајне службе од 1994 до 1997. године, током власти Демократске партије премијера Салија Берише, коју је опозиција оптуживала за насиље, шпијунирање опозиције и намештање изборних резултата. Лика је тада емигрирао у Канаду, где је боравио до 2005, када се вратио у земљу. Током његовог мандата, Албанија је, на захтев САД, пружила уточиште за 3.000 припадника антишиитске терористичке организације Народни муџахедини.

Деинституционализација послова служби довела је до тога да службеници престају да буду посвећени, већ све више привлаче хедонистички настројене. Како другачије објаснити догађај почетком јула 2016, када су дипломци Академије руске ФСБ прославили завршетак школовања тако што су се возили улицама Москве у скупим аутомобилима „мерцедес гелендваген“. Дипломци, који су четири године учили о конспиративности, етици посла и чувању тајни нашли су за сходно (а неко им је допустио) да се испоље као арогантни и помпезни. Млади контраобавештајци су кажњени тако што су прва распоређивања добили у унутрашњости. Да ли је за очекивати да ће они у унутрашњости, где Русија иначе кубури са обесним локалним моћницима, бити мање склони обесном понашању и опортунизму?

Попут фабриковања истине о наводној „руској завери“ Трампа, ових дана је објављена вест да је и Служба државне безбедности бивше једнопартијске СФРЈ, 1986. године, злоупотребила неформални документ из САНУ (тзв. Меморандум САНУ). За тај нацрт се претходно сазнало у најчитанијем дневном листу тог доба (Вечерње новости), а тако и за неке од легитимних политичких дилема српског народа после Титове смрти, као и о српском националном питању у Југославији.

Иако је текст представљен у новинама, савезна обавештајна служба га је релевантним руководиоцима дистрибуирала поверљивим документом који је помоћник Савезног секретара за унутрашње послове сачинио у својству секретара Службе за заштиту уставног поретка. Тако је, уместо да буде објављен као новинска вест и остављен простор за расправу у јавности, државна безбедност искористила нацрт да створи дискурс како САНУ распирује српски национализам. Савезна ДБ је злоупотребила обавештајни метод да сузбије покретање расправе изван оквира који одговара владајућем естаблишменту. Неолибералним завереницима требало би да буде поука да бившу Југославију од претњи које су деловале на њеном растакању нису спасиле сплетке савезне ДБ, за рачун политичке номенклатури.

Сада кад истина о механизму и мотору који га покреће избија на видело, по свему судећи, ни неолиберални глобализам неће спасити секташки приступ који предводи CIA и по њој обликовани сегменти националних обавештајно-безбедносних система. Амерички догађаји, под председником Трампом, али и руско освешћивање под председником Путином, најављују да се у непосредној будућности може очекивати све више отпора самовлашћу, самовољи и антидемократичности. Председници Путин и Трамп чак не морају да сарађују на томе.

Мирослав Стевановић

Извор: standard.rs