Руске јунаке који су ослобађали нашу отаџбину не смемо никада заборавити.

У месецу обележавања 75 година од ослобођења Београда од окупатора и злочинаца подстакнут сам да напишем коју реч о маршалу Фјодору Толбухину и генералу Владимиру Жданову. Такође, желим овом приликом да искритикујем све политичке опције што су учествовали у укидању улица у Београду које су носиле називе: „Булевар Црвене армије“, “Маршала Толбухина“ и „Генерал Жданова“. Све три улице се сада под другим називима налазе на Врачару, а највећи део досадашњег живота провео сам у кругу тих улица.

Желим и да похвалим актуелну власт што је донела одлуку да пре три године исправи неправду и што је у присуству градских челника и руског амбасадора открила табле са именима улица маршала Толбухина и генерала Жданова на углу бивше Похорске и Улице Гоце Делчева на Новом Београду. Тако је на годишњицу ослобођења Београда исправљена велика неправда која је начињена носиоцима те победе, пошто су претходно преименоване старе улице са њиховим именима.

Јединице Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије пре ушле су заједно у главни град Србије, а операцију за ослобођење од фашистичке Немачке предводили су управо маршал Толбухин и генерал Жданов, због чега су заслужили своје улице у српској престоници.

Операција за ослобођење Београда трајала је неколико дана и у њој свој живот је дало више од 3.000 бораца, а њих око 4.000 било рањено. Црвена армија је у тренутку ослобађања Београда, октобра 1944, целу операцију могла да заврши употребом атриљерије и авијације, без људских жртава, али да тада не би било сачувано историјско лице града, због чега се кренуло у копнену офанзииву са јединицама југословенских партизана.

Фјодор Иванович Толбухин је рођен 16. јуна 1894. године у селу Андроки, код Јарославља. Када је почео Први светски рат, Толбухин је постао добровољац руске армије. Пошто је савезничка команда, 1916. године, тражила да и Русија пређе у противофанзиву како би олакшали ситуацију на западном ратишту, јединице руског Југозападног фронта почеле су наступање према Западу. За потпоручника Толбухина ова операција је била веома значајна, иако није дала посебне резултате. Међу војницима је почео постепено да се јавља протест против даљег вођења рата. У батаљонима и четама појавили су се бољшевички леци, с позивом да се оконча империјалистички рат. У пуку у коме је служио Фјодор, учестала су дезертерства. Фебруарска револуција задесила га је у 13. пограничном замурском пуку, где је командовао батаљоном. На војничкој конференцији био је изабран у пуковски комитет и учествовао у јунском походу када је био тешко рањен. У децембру 1917. године Толбухин је послат на двомесечно одсуство због болести. То време је провео у родном месту у Јарославској губернији, а у марту 1918. године је демобилисан.

Пошто се опоравио, већ крајем јуна 1919. године Толбухин је ступио у Црвену армију и распоређен је у штаб западног фронта, а нешто касније упућен је на школовање штапских официра. За постигнуте успехе у борби, одликован је Орденом црвене звезде. У 1930. години био је постављен за начелника корпуса, и на тој дужности провео је шест година. Годину касније, постао је члан Комунистичке партије Совјетског Савеза. Пошто су га заобишле Стаљинове чистке, већ у септембру 1937. постављен је за команданта 72. стрељачке дивизије у Кијевском војном округу.

Почетак Другог светског рата затекао га је на дужности начелника штаба Закавкаског војног округа, који је добио задатак да осигура западне границе Совјетског Савеза, а истовремено и северне границе Ирана, где је требало да се успостави веза са савезничким јединицама. У лето 1942. када су Немци пренели тежиште својих операција према Донском базену и кавкаској нафти, Толбухин је постављен за шефа штаба на Кримском фронту и команданта 57. совјетске армије у бици код Стаљинграда.

Од марта 1943. Толбухин је командант Јужног фронта, затим командант Четвртог украјинског фронта, а средином 1944. године постављен је за команданта Трећег украјинског фронта. Јединице под његовом командом ослободиле су: Таганрог, Доњецк, Ростовску област, Никопољ, Криви Рог, Крим и Севастопољ, и до средине августа 1944. избиле на границу Румуније. Пошто су, у сарадњи с јединицама Другог украјинског фронта, у Јашко-кишињевској операцији разбиле немачко-румунске снаге, јединице Трећег украјинског фронта окупирале су Бугарску и, у сарадњи с јединицама Народноослободилачке војске Југославије, учествовале у ослобођењу Београда и дела Србије. Крајем 1944. године, јединице 3. украјинског фронта, под командом Толбухина, учествовале су у ослобођењу Будимпеште, а почетком 1945. године у заузимању Беча. После завршетка рата, Толбухин је био командант Закавкаског војног округа и члан Врховног совјета Совјетског Савеза. Умро је 17. октобра 1949. у Москви, а његова урна је сахрањена у Кремљу.

Други јунак ове приче Владимир Иванович Жданов је рођен 29. априла 1902. године у Кијеву, у Украјини. У Црвену армију је ступио као добровољац, учествовао у завршним биткама грађанског рата. Завршивши пешадијску школу стекао је велико искуство у командовању. У Комунистичку партију Совјетског Савеза примљен је 1941. године.

У време Великог отаџбинског рата Совјетског Савеза против нацистичке Немачке и њених савезника, био је начелник штаба, а затим командант 4. гардијског механизованог корпуса. Организаторске способности је показао у Стаљинградској бици, у борбама на југу Украјине, у јашко-кишњевској операцији која је совјетским трупама отворила пут на Балкан. Генерал Жданов учествовао је у ослобођењу Бугарске и Мађарске од Немаца.

У време Београдске операције, октобра 1944. године, тенкисти 4. гардијског механизованог корпуса, којим је командовао Жданов, борили су се заједно са борцима Народноослободилачке војске Југославије. Владимир Жданов био је један од оних совјетских војних старешина који су на челу совјетских јединица, раме уз раме са нашим борцима проливали своју крв не само за ослобођење Београда, већ и других подручја наше земље.

У Совјетском Савезу, заслуге генерала Жданова добиле су високу оцену. Одликован је с два Ордена Лењина, три Ордена Црвене заставе, Орденом Суворова првог реда, два Ордена Суворова другог реда, Орденом Црвене звезде и многим медаљама Совјетског Савеза. За Хероја Совјетског Савеза проглашен је 13. септембра 1944. године.

За заслуге у борби против заједничког непријатеља и допринос ослобођењу Београда и других подручја Југославије, гардијски генерал-лајтант тенковских јединица Црвене армије Владимир Жданов одликован је 20. октобра 1944. Орденом народног хероја Југославије.

У послератним годинама, Жданов је завршио Војну академију Генералштаба, и заузимао одговорне командне положаје у Црвеној армији. Пошавши, као члан совјетске војне делегације, на прославу двадесетогодишњице ослобођења Београда, 19. октобра 1964. године, генерал-пуковник Жданов је изгубио живот у авионској несрећи на Авали. На месту погибије војној делегацији је подигнут споменик, а једна од главних улица у Београду је дуги низ година носила име генерала Жданова, али је 1997. улици враћен стари назив Ресавска.

Драго ми је што је победила праведност и што се поново цене дела и успеси Црвене армије, маршала Толбухина и генерала Жданова.

Русији и руском народу хвала што су дали огроман допринос нашем ослобођењу.

Наш народ то мора да цени!

Др Угљеша Мрдићоктобар

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here