Слушајући песму „Тробојна флага“ у извођењу групе „Пече“ искрсавају пред очима, упоредо са невероватним кадровима и пејзажима, праћеним громогласним певањем и музиком која као да из дубина понора нашег колективног српског несвесног буди давно заспали херојски архетип и стреса са себе прах и пепео, те устаје из наметнутог и невољног зимског сна да доврши давно започети задатак и испуни косовски завет, њен једнако битан „програмски“ карактер и значај који морамо исправно схватити.

„Хај што Србин још се држи
Крај свих зала —
Песма га је одржала,
Њојзи хвала!“

Каже Јован Јовановић Змај у својој „Песми о песми“. И заиста, ако нас је нешто одржало током периода вишевековног турског ропства, када је искра средњевековне српске државности само повремено горела на одређеним тачкама Хелма (Балкана), то су онда гусларске песме о старим јунацима и бојевима из старих времена, те њиховим настављачима у виду хајдука и ускока који су у време ропства чували клицу слободе и никада нису покорени. А гуслало се и уз гусле певало махом при црквама и манастирима, окупљало тамо о већим празницима, као и у кућама, на славама када се кришом и са зазором прослављао светац заштитник рода и племена. Тако је и настала чувена изрека „манастири и криво гудало, то је српску вјеру очувало“. У складу са тим је и нова песма групе „Пече“ у продукцији „Чеговић ТВ“, под називом „Тробојна флага“. Наиме, у само три строфе по четири стиха, сажима се сва суштина српског националног стремљења које је данас исто као и пре више од једног века- ослобођење и уједињење. Сав програм који нам треба. У складу са тим је веома значајна чињеница да је ова песма настала 1913. године, славећи то што је црногорска војска ослободила град Пећ и сву Метохију у Првом балканском рату. Јер враћајући и изнова афирмишући ову песму ми не желимо да то буде чисто фолклора ради, већ да би се вратио тај давно изгубљени (али не и ишчезли) дух који је надахнуо велика и славна дела наших предака.

Момци кршни и млади, у традиционалним црногорским ношњама (и неизоставним капама на којима стоје четири слова С), седећи на тврдом камену испред цркве на Медуну, поред гроба Марка Миљанова, певају о ослобођеном и освећеном Косову и Метохији, док се поред њих вијори застава (флага) једине историјски веродостојне Црне Горе- српске, која живи за ослобођење свих српских земаља и уједињење у једну српску државу. Симболика је јасна и недвосмислена. Такав призор подсећа на догађаје који су претходили Првом балканском рату, који је донео ослобођење готово свим српским крајевима, на чему су предано радиле генерације Срба свих и свуда вековима. И свугде је било исто. Из Црне Горе су преко Ловћена гледали (метафорички речено, а готово и стварно) на Косово и чекали да се сјате на њега и испуне све оне чежње и тежње које нико није описао тако дубоко и страствено као Његош.

У устаничкој Србији су знали да је крајњи циљ Карађорђевог устанка управо ослобођење читавог Балкана од Турака и обнова Душановог царства у највећој могућој мери. Срби пречани у Војној крајини су поред чувања Европе од продора ислама оставили и писмене трагове свог жала за неослобођеним српством те на сваки начин помагали све српске крајеве у књигама, учитељима, новцу, оружју и на сваки други могући начин. Срби Босне и Херцеговине су у честим бунама и устанцима, којих је било све више како се пропаст Отоманске империје убрзавала, имали истоветне циљеве, да се споје са браћом из других крајева и тако окупљени „освете Косово“ протеривањем Турака и ослобођењем ових крајева. Срби у Старој Србији су, трпећи турски и арнаутски зулум до самог краја тврдо и постојано, гледали на све друге полу-слободне и неслободне српске крајеве у нади и жељи да дођу и донесу им слободу.

А сви ови Срби, било да говоримо о Црногорцима, Шумадинцима, Војвођанима, Босанцима и Херцеговцима, знали су да је врхунац њихових жеља и стремљења да се сви сретну на освећеном и ослобођеном Косову. О томе сада, више од сто година касније, певају младићи у овој песми, као што певају Срби на свим континентима и меридијанима.

Као што је некада певао Владислав Петковић Дис у песми „Уздах с Дунава“:

„С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете.”

И као што је певао Стеван Владислав Каћански у песми „Хеј, трубачу с бујне Дрине“:

„Хеј, трубачу, с бујне Дрине,
Де, затруби збор!
Нек одјекну Шар-планине,
Ловћен, Дурмитор!“

Исто тако пева и ова песма, настала након испуњења једног велико дела. И позива на испуњење новог, исто као и некада раније. Означава да Српство буде у приправности, да чека повољан тренутак и онда кад затрубе све трубе, кад се у добоше и бубњеве буде ударало свом снагом и позивало на свеопшти јуриш, нико не остане кући и не преспава историју. Јер сва велика дела у историји, па и у животу, јесу резултат спремности и приправности у сваком тренутку спојене са савршеним „тајмингом“.

Јер како је тада одасвуд окружено и притиснуто Српство са свих страна окружило и притиснуло Косово и Метохију и сву Стару Србију, да би га ослободило и да би се ослободило, тако и данас одасвуд притиснуто Српство се окупља унутар себе а мимо наметнутих граница како би у правом часу поново букнуо Немањића пламен и пронео бакљу слободе широм „српског света“ да огреје озебла лица и срца Срба свих и свуда и развеје зимски сан и националну кому у којој нас принудно држе.

И што нас више притискају, гуше, даве, деле, парчају, комадају, идентитетски дезинтегришу и десакрализују нашу националну митологију, историју, традицију и културу, насрћу на Српску православну цркву, ћирилицу, наша природна и друштвена богатства и наслеђе, то се више Српство куражи, храбри, оштри и бруси, кали и јача, те сакупља све увреде и понижења за дан када ћемо поносно рећи:

„С огњишта милог бјежи ми куго,
Зајам ти морам враћати већ“

Исто како су то наши преци учинили. Али да бисмо вратили земље наших краљева и царева под наш суверенитет, прво их морамо вратити у своја срца и ту држати, чувати и неговати. А то се управо ради прављењем и подржавањем оваквих песама и свих других културних пројеката и садржаја који нас подсећају ко смо, шта треба да будемо, чији смо и шта морамо урадити. Догодине у Призрену.

Никола Јовић

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Leave a Reply