Напад Хута, номинално опозиционе фракције у Јемену, на нафтна постројења у Саудијској Арабији показао је сву сложеност света у ком живимо. У том свету оно што краткорочно делује као добитк дугорочно може да буде губитак и обрнуто.

Свака акција рађа реакцију, баш као што свака последица производи нову последицу које међусобно могу да се дијаметрално разликују. Добитак на једној страни значи најчешће губитак на другој.

Саудијска интервенција против Хута демонстрирала је саудисјку технолошку супериорност са једне стране, те слабост њеног сложеног политекономског система (у комбинацији са слабљењем људског материјала у околностима материјалног обиља) са друге стране. Што је систем сложенији и софистициранији, то је ефикаснији, али и рањивији.

Грађански рат који у Јемену траје од 2015. године доказао је још једном да материјална и технолошка предност не мора бити пресудна. Тако је неупоредиво слабије опремљена, али чвршћа армија Хута успевала да редовно наноси поразе армији Саудијске Арабије, чије је припаднике готово једновековно материјално обиље успело да сведе на ниво неупотребљивости, упркос једном од највећих војних буџета у свету, за разлику од Јемена, чији је војни буџет далеко мањи, али чија је војска очигледно далеко више мотивисанија од саудијске.

Да ствар по Саудијце буде гора, Хути су под заштитом шиитског Ирана успели да развију софистицирана оружја, као што су скупови умрежених дронова. Kао одговор на велике цивилне жртве саудијског бомбрадовања, одлучили су се на гађање виталних циљева Арамка и саудијске нафтне индустрије. Последица напада је смањење саудијске понуде нафте за 50%, а ако се има у виду да Ријад покрива 12% глобалне производње нафте, онда то значи да је глобална понуда смањена 5-6%. Тржишта су реаговала скоком цене нафте за 15%.

Иако је Доналд Трамп хитро реаговао најавом да ће САД одмах ставити на тржиште сопствене стратешке резерве нафте (које износе 726 милиона барела), што је са губитком саудијске производње 5,7 милона барела дневно и довољно за 120 дана, под условом да тражња са порастом цене остане иста. Време које је Ријаду потребно да поново успостави пуне капацитете и даље остаје под сенком високе вероватноће и могућности да Хути изведу сличан напад, који захтева минимална улагања и ресурсе, будући да су очигледно овладали употребом савремене војне технологије.

Неочекивано, међутим, највећи губитник садашњег скока цене нафте могла би да буде Kина. За разллику од САД које су постале тренутно највећи произвођач нафте и тиме независне од блискоисточног тржишта, Kина (која је постала највећи потрошач) итекако зависи не само од саудијског увоза већ и од цене нафте.

Глобални раст цене нафте води расту цене производа, односно смањењу тражње за кинеским производима, те смањењу кинеског извоза. Та вест долази у лоше време јер је овомесечна кинеска индустријска производња порасла по стопи од свега 4.4%, што је најнижи раст од 2002. године. Kина је данас много зависнија од увоза нафте него САД. Сходно томе, претпоставка је да ће Kина покушати да изврши притисак на Саудијску Арабију да оконча рат у Јемену, како би се ситуација на том простору стабилизовала.

Скок цена нафте услед напада Хута под иранским прокровитељством се догађа у тренутку када је Kина у историјском споразуму инвестирала у иранску нафтну индустрију 400 милијарди долара, спасавајући на тај начин Иран од унутрашње нестабилности изазване нафтним ембаргом од стране САД.

Парадоксалност савремене геополитике, огледа се у ситуацији где су Хути, под иранском заштитом, гађајући Сауде као иранског непријатеља погодили иранског савезника – Kину. Утицајем на Иран, а тиме посредно и на Хуте, Пекинг иако погођен новонасталом ситуацијом себи отвара посредно полугу утицаја на Ријад. Негде добијеш, негде изгубиш, једино је питање да ли је добитак већи од губитка.

Други губитник би могао да буде владујућа династије Сауда. Упркос високим приходима, Саудијска Арбија се налази у финансијским проблемима који погоршавају сложене политичке односе и унутрашње реформе. Напад на нафтна постројења се догодио само пар дана пре најаве продаје акција саудијске нафтне компаније Арамка, чиме је планирано покривање растућих буџетских расхода. Уз ту чињеницу постаје јасније да је ефекат напада свега десетак дронова – ракета заправо знатно већи.

Трећи губитник биће све растуће економије, посебно оне у региону Евроазије, које су зависне од увоза енергената, тако да је пад вредности турске и индијске валуте уследио одмах по објављивању вести о нападима. Тиме је посредно, али вероватно само показно и краткорчно, демонтрирана слабост и енергетске зависност кинеског пројеката пута свиле, оносно стварање јединствог евроазијског тржишта са 4.5 милијарди људи.

Иако на први поглед САД делују као добитник, дугорочно гледајући и оне би такође могле да сносе последице. Позитивни ефекти по САД су, пре свега, слабљење кинеског ривала, као садашњи императив Трампове политике, али у ситуацији где су интереси Kине и Вол Стрита уско повезани (где његови приходи зависе од глобалне кинеске локомотиве) последице могу бити пођеднако фаталне.

Нешто боље ће проћи америчка индустрија нафте и гаса, која је са ниским ценама енергената била практично пред колапсом. Но ни то није нека утеха, пошто високе цене енергената по правилу имају глобалну рецесију за последицу, односно пад потрошње енергената. Геополитички гледано, напад на Саудијску Арбаију, као америчког савезника на Блиском Истоку, доводи у питање амерички кредибилитет на том простору. Да ли се ради о америчкој дефанзиви или додатном дисцплиновању саудијског савезника кроз династичку комбинаторику, показаће време.

Нешто боље би у глобалној констелацији могла проћи Русија, не само због скока цена нафте, већ и због понуде коју је Путин одмах упутио саудијским колегама да купе руске противавионске системе кратког домета, који су се у Сирији показали одличним. Но ни Русима дугорочни скок цена нафте не иде на руку, јер одржава америчку конкуренцију нафте из шкриљаца, али и растући бизнис обновљивих енергија које постају исплативе тек са високим ценама класичних енергената.

Упркос очигледно смањеном америчком утицају на Блиском Истоку, игра се наставља у мултиполарном свету, у ком чак и недовољно развијене нације са приступом технологијама постају значајни фактори у глобалној слагалици, ако прецизно циљају чворишта енергије и политичких интереса. Kо ће изаћи као победник тешко је прогнозирати, али се увек треба држати историјом потврђених правила.

На крају увек победе они који су мање зависни, они који поседују енергенте и сопствену производњу. Без извоза и може да се преживи, али ко не може без увоза, његове шансе су минималне. На крају, наравно, увек одлучује дух и снага карактера.

Историјска искушења могу да ојачају државу и нацију и тако отворити перспективу њиховог препорода. Снагом духа и карактером изграђеним на искушењима, Хути не само да су довели пред пораз неупоредиво већу и богатију Саудијску Арабију, већ су и озбиљно уздрмали глобални енергетски поредак. Исти фактори ће одлучити победника и у садашњем ривалитету Kине и САД, а то су пре свега одлучност и способност да се очува нациионална и државна кохезија под притиском енергетских и економских искушења.

УЗДРМАН ГЛОБАЛНИ ЕНЕРГЕТСКИ ПОРЕДАК! Свака акција има реакцију, ко ће бити победник? 1

Александар Ђурђев

 

loading...

Оставите одговор