Да ли су се узбуркале воде Балтика и Црног мора? Два америчка ратна брода у Балтичком мору, по један амерички разарач у Црном мору, како један изађе, други одмах упловљава. Амерички извиђачки авиони свакодневно патролирају на Балтику и у Црном мору. Број таквих акција је пет пута већи него у најврелијим тренуцима „хладног рата” између САД и СССР-а. Америка својим војним присуством у тим подручјима тестира брзину реакције оружаних снага Русије: радарске службе, сателита из свемира, борбене авијације, ракетних снага ПВО и ракетних снага обалске одбране и ратне морнарице. Снима се и слуша све, од фреквенција радара, брзине подизања ратних авиона, степена приправности система ПВО, криптозаштите јединица, до карактеристичног рада бродских и подморничких погонских система и пропелера, јер сваки брод и подморница имају свој тонски запис.

Док за америчке ратне бродове и ратне бродове других држава које не излазе на Црно море вреди конвенција из Монтреа из 1936. године, која одређује највише 21 дан непрекидног боравка једног ратног брода у Црном мору, на Балтику тог ограничења нема.

Дакле, сведоци смо нове, убрзане фазе војног прилажења снага НАТО-а руским копненим и морским границама. Истовремено, Доналд Трамп најављује радикалну модернизацију америчких стратешких нуклеарних снага, излазак из уговора о елиминисању пројектила кратког и средњег домета и стварање америчких космичких снага, те постављање нових ракета пресретача у бази Адак на Алеутима.

Москва предузима контрамере и будно прати све покрете снага НАТО-а на Балтику и на Црном мору. Руски војни ефективи на улазу у Балтик, подручје Калињинграда, непрекидно јачају, као и снаге на Криму. Са Крима Русија контролише цело Црно море, а из Калињинграда улаз у Балтик. Када сам 2004. године био гост команде Балтичке флоте у градићу Балтијск, приликом обиласка подморнице класе „Кило” упитао сам контраадмирала Александра Дмитревича Клецкова зашто је посада подморнице и после ручка у подморници која је привезана уз обалу. Адмирал Клецков је био кратак: „Ми смо прва линија одбране Русије на Балтику, наше поморске снаге су од момента узбуне за 60 минута на отвореном мору. А руских ратних бродова нема ни у водама Калифорније ни Флориде…”

Војно заоштравање Русије и САД све је јаче. Да ли се душа Русије опростила од Запада јер тамо нема шта да тражи? Пре доста година Пастернак је у једном свом стиху рекао да јесте. Да ли је нови амерички антиракетни штит та препрека, та „гвоздена завеса” која може да доведе до горег раздвајања него што је то некада био Берлински зид? Долази ли нам то нови „хладни рат”, или је то само нова фаза старог „хладног рата”?

Можда смо заборавили да и поред нестанка СССР-а и краја оног „хладног рата”, постоје и опстали су планови како победити у нуклеарном сукобу, како да политичко-војне елите преживе тај рат и како да после тог рата воде нови рат. И све то без обзира на глобализацију, повезаност капитала, улагања Американаца у руску привреду, општу демократизацију и пропаст комунизма. Приче о трећем светском рату стога су већ превазиђене, стратези великих сила припремају се за четврти светски рат.

Наиме, још је Фред Ајкл, заменик секретара за одбрану САД, говорећи у Конгресу 1987. рекао како „морамо да осигурамо да нам и после атомског рата преостану офанзивни капацитети, резерве стратешких снага које ће моћи да преживе и буду употребљене у неком новом рату”. Његов наступ у Конгресу део је реферата Пентагона „Смернице за одбрану 1984–88”.

У реду, рећи ће неки, али од тада је прошло толико времена, свет се променио, постоји велика узајамна економска зависност и нуклеарни рат је ствар филмова и маште. Тачно, али за војне стратеге ништа се није променило, штавише планови како да елите преживе атомску апокалипсу стално се ажурирају и због могућности техничке грешке и случајног почетка нуклеарног рата. Ко је путовао Америком можда је на неким фармама, далеко од градова, приметио веома танке радиофонске антене високе и до стотинак метара. Оне емитују сигнале ниске фреквенције избегавајући ризик од атмосферских поремећаја изазваних електромагнетским импулсима после атмосферске нуклеарне експлозије. То је систем ГВН, замишљен да функционише и када се изгуби један или више емисионих центара, јер свака од тих антена има могућност трагања за алтернативном емисионом трајекторијом, односно сама проналази структуре које још функционишу после атомског удара. Од првобитно предвиђених 500 таквих антена, Пентагон је инсталирао 127.

„После атомског рата, широм САД имаћемо острва преживелих и морамо створити услове за комуникацију са сваким од тих изолованих острва”, пише у документу америчке Нуклеарне агенције за одбрану. Дакле, на вест о првом атомском нападу, председник САД, потпредседник, секретар за одбрану и Здружени генералштаб хеликоптерима се пребацују у најближу базу, укрцавају се у специјални авион и полећу. У почетној фази атомског рата велику улогу имаће команда АДЦОМ у брдима Колорадо Спрингса, 3.500 метара испод гранитних стена. Смештена је у 15 челичних контејнера на великим федерима, који би ублажили потресе од нуклеарних експлозија. АДЦОМ има улогу да обавести председника САД да је нуклеарни рат почео.

Председник, и поред снабдевања горивом током лета, не може да остане у свом авиону дуже од 72 сата – мораће да слети. Где, ако су војне базе и цивилни аеродроми уништени? На неки забачени ауто-пут, планови за то одавно постоје. Радиоактивна атмосфера која може да изазове хладноћу, невреме, биолошке поремећаје, да оштети опрему, смањи ефикасност команде? Компаније „Форд” и „Мартин Маријета” већ су направиле специјалне камионе, покретне команде, мрежу малих Пентагона у камионима са свим комфором и заштитом од радијације. Ти камиони били би стално у покрету. „Номадски” живот за елиту политичара и неке генерале копнене војске и авијације, али ипак живот после атомског рата. Неки адмирали морнарице биће још сигурнији у својим атомским подморницама, 500 метара испод површине мора. У Пентагону, заправо, више страхују од прекида линија команде и комуникације него од радијације. Јер, сигнали команде за случај атомског рата иду од извиђачких сателита преко релејних станица у Аустралији, на Хавајима, све до Калифорније. Једна од релејних станица у Калифорнији смештена је одмах поред петље ауто-пута Лос Анђелес – Сан Дијего. Довољно је да камион излети са те петље, удари у станицу, па да официри у АДЦОМ-у помисле да је Русија започела нуклеарни напад на САД.

Атомски рат због грешке? Било је више таквих узбудљивих случајева. Једном је неко у АДЦОМ-у заборавио да унесе у компјутер податак да је реч о вежби, други пут је покварени чип показао погрешну бројку, а лажна узбуна трајала је неколико минута.

У априлу 1983. боравио сам у Офуту у Небраски, у тадашњој Врховној команди америчких стратешких нуклеарних снага САЦ, најважнијој команди за атомски рат. Ту стиже наређење председника САД за лансирање ракета, САЦ је командовао атомским подморницама, ракетама у копненим силосима и бомбардерима који носе атомско оружје. Разговарао сам са командантом САЦ-а генералом Бенијем Дејвисом. Он је тада и без дозволе председника САД могао да пошаље бомбардере с атомским бомбама до одређене удаљености од тадашњег СССР-а. Демонстрирали су ми везе преко „грин пајн УХФ система” са својим базама Адак на Алеутима, Тула на Гренланду и Роквајл на Исланду, капетан Ландсфорд је са црвеног телефона позвао и летећу САЦ команду у авиону ЕЦ-135, јавио се генерал Харли Хјуз. „Можемо из авиона да наредимо лансирање ракета ’минитмен-3’ и у случају да САЦ у Офуту буде разорен”. Све технолошки супериорно, а грешке су се ипак догађале.

Са грешкама, или без њих, свет очито улази у еру нове војне конфронтације. Да се ипак надамо да ствари не измакну контроли. Да неки ратни брод или авион не пређе границу, да неки микрочип не „полуди”, или да неко не подигне слушалицу телефона…

Мирослав Лазански

loading...