За недељу дана од данас, 29 држава чланица „најуспешнијег савеза у историји“ састаће се како би прославили седамдесету годишњицу постојања алијансе. Ипак, није све у најбољем реду унутар НАТО-а. Уместо „самита“, окупљање на периферији Лондона сведено је на два дана. Због чега је дошло до скраћивања агенде?

Поред осталог, разлог је и страх да би председник Доналд Трамп могао искористити прилику да поремети спокојство савеза тиме што би поново критиковао Европљане због недовољног доприноса заједничком буџету за одбрану.

СУКОБИ У ЕВРОПИ

На стогодишњицу примирја у Првом светском рату, француски председник Емануел Макрон описао је НАТО као организам који је доживео „клиничку смрт“. Макрон сада отворено доводи у питање америчку посвећеност борби за Европу и говори о „истински европској војсци“, где би француски нуклеарни потенцијал био у могућности „да самостално брани Европу.“

Прича се да је немачка канцеларка Ангела Меркел – чија држава на одбрану одваја 1,4 БДП-а иако се од почетка Хладног рата ослањала на САД и НАТО кад је у питању заштита од Русије – бесна због „реметилачке политике“ француског председника.

Такође, у Британији су за почетак децембра заказани национални избори. Иако Лабуристичка странка остаје посвећена НАТО савезу, њен лидер Џереми Корбин није баш Клемент Атли, који је Британију увео у НАТО кад је тај савез рођен 1949. године. Корбин је довео у питање релевантност НАТО-а у постхладноратовско доба. Никола Стерџон, потенцијална партнерка нове лабуристичке владе из Шкотске националне странке, тражила је распуштање британске подморничке базе Тридент у Шкотској, као предуслов за подршку њене партије лабуристима у Парламенту.

У Лондону ће такође бити присутан и Реџеп Тајип Ердоган, турски председник. Након покушаја војног пуча 2016. Ердоган је из војске и свог режима одстранио на хиљаде људи, похапсио више новинара од било ког аутократе, од Путина купио ПВО систем С-400 за потребе турске против-ваздушне одбране и наредио америчким снагама да му се склоне са пута кад је извршио инвазију на северну Сирију, убијајући курдске борце који су крварили и гинули у америчкој кампањи рушења калифата Исламске државе.

Током Хладног рата НАТО је уживао широку подршку Американаца и Европљана, што је и разумљиво. СССР је имао 20 дивизија стационираних у Немачкој, опколио је западни Берлин и окупирао источну обалу Елбе, на удаљености са које се може дејствовати према Рајни. Али тај Хладни рат одавно је завршен. Берлин је слободна и уједињена престоница Немачке. Варшавски пакт је распуштен, а све његове некадашње чланице придружиле су се НАТО алијанси. Совјетски Савез се распао на 15 држава. Комунистичка Југославија се распала на седам држава.

Борбени дух комунизма је мртав у Европи. Због чега смо онда ми Американци и даље присутни тамо? Од краја Хладног рата удвостручили смо величину НАТО-а. Увели смо у алијансу балтичке републике Естонију, Летонију и Литванију, али нисмо Финску или Шведску. Обавезали смо се да ћемо се борити за Словенију, Хрватску, Албанију и Црну Гору, али не за Србију, Босну или Северну Македонију. Румунија и Бугарска су чланице НАТО-а, али не и Молдавија и Белорусија.

Џорџ Буш млађи држао је Америку ван руско-грузијског сукоба око Абхазије и Јужне Осетије 2008. године, док је Барак Обама одбио да пошаље смртоносно оружје Украјини како би повратила Крим, Луганск и Доњецк, иако је сенатор Џон Мекејн желео да САД ускоче у оба поменута конфликта.

СМРТНО ОЗБИЉНА ПИТАЊА

У саслушањима Обавештајног одбора Представничког дома у вези Трамповог опозива, службеници који раде у иностранству говорили су о „руској агресији“ против наших украјинских „савезника“ и о угрожености наше „националне безбедности“ у овој борби. Али када је то Украјина постала савезник чије територијалне ратове морамо подржати војном помоћи, ако не и војном интервенцијом? Када је кијевска управа над Кримом или Донбасом постала од кључне важности по националну безбедност САД, ако имамо у виду да је Русија контролисала Украјину готово без прекида од Катарине Велике у 18. веку до Михаила Горбачова крајем 20. века?

Један од разлога због којих је Трамп председник јесте што је поставио провокативна питања о НАТО-у и Русији која су остала неразјашњена три деценије, с обзиром да је америчка политика била на аутопилоту од Хладног рата. А ова питања која остају без одговора су смртоносно озбиљна.

Да ли заиста верујемо да би САД напале бродове, авионе и трупе државе наоружане хиљадама тактичких и стратешких нуклеарних глава ако би Русија умарширала у Естонију? Да ли би савезнице НАТО-а, Шпанија, Португал и Италија објавили рат Русији?

Из солидарности према матичној држави Британији, Канада је 1914. и 1939. објавила рат Немачкој. Да ли би се Канада Џастина Трудоа одазвала на позив НАТО-а и објавила рат Путиновој Русији због Естоније и Летоније?

Данас због НАТО-а имамо обавезу да ступимо у рат због 28 држава. А интервенционисти који су нас увукли у Ирак, Сирију, Либију и Јемен желе да се америчке ратне гаранције прошире и на друге државе које се налазе још ближе Русији.

Једног дана неко ће се позвати на једну од тих ратних гаранција, и тада бисмо могли схватити да амерички народ није био свестан преузетих обавеза, и да није вољан да их испоштује, нарочито ако то подразумева велики рат са нуклеарном силом.

Патрик Бјукенен

Превео Лука Угрица

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here