Видимо како српски унутрашњи непријатељи и сарадници окупатора КМЕЧЕ и размажено кукају што и даље не могу да онако лагодно живе и плаћају рачуне кроз своје текуће деловање. Морају да навлаче и увлаче српске родољубе у ритуал тобожње „опасности“ која их као „вреба“ у „екстремистичкој Србији“.
Ех, да је наша земља мученица стварно екстремистичка, како причају, они, такви, не би постојали, а камоли имали овако важно и уочљиво место у нашој и западној јавности.
Пресушили су канали доливања средстава њиховим фантомским организацијама и они сад морају да мрдну „репом“ и почну да глуматају некакве „прогоњене борце за хуманизам“ (и ренесансу свих наших непријатеља). Без иједне модрице, буботке, чврге – са апсурдном ситуацијом где, у ствари, они нападају те исте, тобожње „српске екстремисте“, и вербално, али и физички (злогласна Наташа Кандић је тако јавно ударила шамар несрећном српском прогнанику са Косова и Метохије).
Њима треба атмосфера „као пред крај Вајмарске републике и уочи доласка нациста на власт“, па ако не могу да је лако нађу у потезима званичне власти, онда се обрушавају на неформалне групе српских патриота. А да би их привукли себи (без опасности од правог сукоба и свих последица овакве изазивачке „блискости“), они провоцирају увек са безбедне даљине: иза полицијских кордона.
И раде све што стигну да оптуже свој народ и државу за сва зла овог света, само да би медијски ефекат те њихове гадости привукао покровитеље и финансијере са нама непријатељских страна (као муве на хм… мед).
Они не бирају: и шиптарске и усташке и монтенегринске и НАТО коверте, касе и благајне су више него добродошле. Само да се запуше рупе у личном буџету и измоли каква нова филмска улога, донација, копродукција, позив на гостовање, одговарајући уговор, концерт, издање књиге на регионалном тржишту, каква изложба или премијера…, а све то на рачун сопственог народа и на нашу велику штету.
Они имају свој масно плаћени „наратив“ да смо, дакле, само ми, Срби – и агресори и злочинци, а да је друга страна, ето, понекад морала и да оштрије реагује на толико „српско зло“ („па, ко и не би, кад видимо шта су све хорде Срба радиле, убијајући, силујући, рушећи и пљачкајући, и то од кад је света и века?!“).
По том пропагандном, хрватском (и не само хрватском) наративу, Срби су, наводно:
1) „починили војну агресију на тлу Хрватске“ и
2) „србочетничке снаге су криве за етничко чишћење“, а самим тим и за све гневне и претеране реакције хрватских бранитеља (искључиво „на нивоу појединачних инцидената“). Исто тако се пише и говори када је реч о ужасним, међународно непризнатим злочинима шиптарских терориста. По демонској, али и врло прагматичној логици: Кад може Јасеновац, што не би могла и једна мала „Жута кућа“ (са вађењем на живо унутрашњих органа српских заробљеника)?
Ова лажна и пропагандистичка, уочљиво идеолошка и нескривено антисрпска матрица се промовише, све више, и у Београду, и свуда по Србији где своја представништва имају разне „невладине организације“ поменутог модела.
И то најчешће кроз форму такозване „уметности“ . Да би се сваки спонтани и неизбежни народни отпор оваквим клеветама и лажима лукаво и, у суштини, бесмислено, прогласио „атаком на слободу изражавања“ и „угрожавањем стваралачке имагинације“ од стране „локалних, српских примитиваца“ (и, подразумева се, „фашиста“).
И ето одмах нових позива за гостовање у медијима, и, што је још много важније – одговарајућих уплата на већ познате девизне рачуне најјезивијих заступника нама непријатељских ставова, овдашњих „чистача свог дворишта“.
Под фирмом „свако треба да почисти своје двориште“ (иако српски крвни непријатељи, за разлику од наших изрода, врше само козметичке потезе у том правцу), ови квислинзи и петоколонаши најновије генерације одрађују прљави посао за џелате из НАТО команде, оне из табора Насера Орића и Бранимира Главаша, као и за непојамне садисте из сплитске „Лоре“ (и сличних логора и мучилишта за Србе).
И шта ми ту да радимо?
Како уопште бирати између зла (бити, од читаве српске и међународне јавности, проглашен „фашистом“) и горег (бити мазохистички пасиван и кукавички нем)?
Држава, и кад хоће, не сме да се супротстави овим помахниталим мрзитељима сопственог народа и свега српског (јавно подржаним од западних центара моћи); српска опозиција је одлучила да „мора са њима“ (попут Нове С, Н1 или Маринике Тепић) да прави разне непринципијелним коалиције под етикетом „сви против Вучића“ (или ма ког његовог наследника на усијаном српском „трону“); а огромна већина нашег народа, у земљи и туђини, гледа шта се догађа, без икакве могућности да заиста промени овакво стање ствари и отвори неки још постојећи путељак, стазицу, за бар мало бољи и мање закрчен наставак нашег пута у будућност.
Зато је једино решење: непрестано јачање отаџбинске свести и НАСУШНО НЕОПХОДНОГ народног јединства између нас и нас.
И стално разобличавање данас већ препоунатих, стереотипних механизама у овој срамној, плаћеној издаји свог народа од стране наших „другосрбијанаца“.
Ја то све покушавам још откад сам видео да други, много директнији и жешћи методи борбе не дају жељене резултате, већ, често, односе више него што доприносе српској ствари и нашим националним (и државним) интересима.
И стрпљиво, са надом чекам много јачу подршку са разних српских страна, још некорумпираних кобним страхом од сопствене сенке (из капитулантског жанра „шта ће рећи свет?“).
Бог је са нама. И истина. И правда. И наши преци (јунаци, светитељи и мученици).
А можда ће, ко зна, ускоро бити и неки наши савременици и институције, како храбро јавно, тако и мудро дискретно (потпуно свеједно).
У тој нади траје и трајаће моја неодустајна борба, док постојим. Сада кроз Институт за националну стратегију, који сам покренуо (баш на Свету Петку, пре две године).
