Распад СФРЈ је затекао српски народ неспремног и неприпремљеног за изазове и искушења тог несрећног догађаја. То донекле има везе са веровањем Срба у СФРЈ, нарочито на „рубним“ подручјима распростирања српског етноса, да су са другом Југославијом трајно решили своје национално питање. Крвави и немили догађаји који су уследили, испланирани  и потпомогнути споља, а реализовани изнутра, „на терену“ , показали су сву трагичност ове српске неприпремљености. Пошто су бројчано гледано, Срби ван „матичне“, СР Србије, били трећа по бројчаности групација у држави (после Срба у СР Србији и Хрвата) , њихово „питање“ се решавало у оквиру стварања независних држава од стране некадашњих Савезних Република.

Крај тог „кратког двадесетог века“ (а за нас Србе нарочито мучног и тешког) , Срби су дочекали са нерешеним и (поново) отвореним националним питањем. У складу са тим је и потоње, па и тренутно деловање матице Србије, усмерено на решавању политички разједињеног (у више независних држава) , али културно-историјски, духовно и идентитетски целовитог, српског народа на „брдовитом Балкану“.

Теоријски оквир

За успешну културну политику уперену према Србима у суседним државама, потребан је теоријски оквир који мора бити примењен у пракси. Предуслов успешне културне и идентитетске политике уперене ка чиниоцима изван граница националне државе, мора бити успешна културна и идентитетска политика од стране државе матице.

Ту се мисли првенствено на два актуелна документа; „Декларацију о заштити српског народа“ (како се она популарно назива) , тј. „Декларацију о заштити српског језика и културе“ (какав је њен прави назив)  и „Стратегију развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027.“

Први документ ће угледати „светлост дана“ на Сретење, 15.фебруара 2018.г. , а нацрт „Стратегије“ је објављен још у мају месецу па, иако то није коначна верзија овог документа, суштински нам може доста помоћи .

На страници бр. 80 нацрта стратегије, под називом „3.7. Повезивање српског културног простора“ помиње се, у неколико корака, конкретан план деловања на културном плану, који може послужити као општи оквир за ову анализу:

„Посебни циљ: Развој културних делатности Срба у иностранству

Мере:

  1. Унапређење годишњег конкурса за подршку културним делатностима Срба у иностранству као основног инструмента културне политике Министарства културе и информисања.
  2. Подршка републичким установама културе да у делокругу свога рада посвете бар један програм у две године овом посебном циљу
  3. Подршка културним активностима усмереним ка побољшању положаја припадника српског народа у страним земљама у којима живе, а посебно у земљама региона.
  4. Грађење партнерских односа и сарадње у области културе између матичне државе и припадника српског народа у иностранству.
  5. Подршка изградњи одрживе и функционалне мреже српских културних организација у дијаспори и региону.
  6. Развој међуресорне сарадње са Управом за сарадњу с дијаспором и Србима у региону и другим надлежним институцијама ради остваривања мера за очување и неговање културног идентитета Срба изван матичне државе.“ [1]

Што се тиче горепоменуте Декларације, она је првенствено усмерена на Републику Српску, али и Црну Гору, као и остале државе окружења у којима је српски идентитет на неки начин угрожен. Дакле она је првенствено „спољнополитички“ документ, док се у горе цитираној „Стратегији“ план пре свега базира на Србију као „расадник“ за своју заједницу у околним државама.

„Никола Селаковић је, гостујући у Дневнику РТС-а, рекао да је декларација на неки начин спремна за потписивање и усвајање и да је реч о правно-политичком акту који би Србима требало да омогући заштиту обележја и идентитета. Истакао је да би декларација требало да обавеже на улагање максималних активности на очувању српског језика и ћириличког писма. Додао је да се нада успеху без намере да се неко нападне, тражећи за српски народ оно што је приуштено припадницима мањина у Србији.“ [2]

[1] Стратегијa развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027. , нацрт, стр. 80. http://www.kultura.gov.rs/docs/dokumenti/nacrt-strategije-razvoja-kulture-republike-srbije-od-2017–do-2027-/-nacrt-strategije-razvoja-kulture-republike-srbije-od-2017–do-2027-.pdf

[2] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2995610/selakovic-cilj-deklaracije-ocuvanje-obelezja-i-identiteta.html

Примена

Због специфичности положаја српског народа у свакој од земаља окружења, он се мора издвојено посматрати у зависности са одређеном земљом о којој је реч. Најбоље „стојимо“ у Босни и Херцеговини, где имамо Републику Српску, која готово на државном нивоу води рачуна о Србима и њиховим политичким, културним и другим правима и потребама.      У свим осталим државама/територијама, ситуације је – лоша, само степен обесправљености Срба варира. Мисли се наравно на Федерацију БиХ (неколико општина са српском већином) , Хрватску (обесправљеност Срба који су остали на територији некадашње РСК, који данас имају минимална или готово никаква права, а изложени су тортури и покатоличавању) , Црну Гору (где је на делу културни геноцид над Србима, којима се ускраћују елементарна „мањинска“ права (иако их има преко 1/3 становништва) , а „црногорчење“ је свакодневица) , Македонију (где се број Срба рапидно смањује, а српске странке и покрети су мете насилног деловања НАТО  колонијалне власти у Скопљу) и наравно окупирано Косово и Метохију (где је физичка безбедност Срба највећи проблем, о осталима да не говорим). Ситуација је кудикамо боља у Мађарској, Румунији, Бугарској, што ће рећи да је Србима горе у државама и територијама EX-YU простора него обрнуто.

Закључак

Беспотребно је говорити о правима мањина у Србији и правима Срба у матичним државама истих тих мањина, јасно је ко је ту бољи гост и бољи домаћин. Tим је потребније доношење докумената попут Декларације и Стратегије, а још потребнија њихова примена на терену.

А сви они који нападају ова два документа, од којих ни један није угледао светлост дана у свом коначном облику (тако да их нападачи нису ни прочитали) или има нешто против права Срба у околним државама или подржава њихову обесправљеност. То све наравно раде под маском борбе против „великосрпства“ , јер је њима суштински свака Србија сем непостојеће, превелика и опасна по „мир и стабилност“ у региону.

Никола Јовић

НАЦИОНАЛИСТ

Advertisements