Двери неће учествовати на следећим парламентарним и локалним изборима.

Ово је прекјуче саопштио лидер те странке Бошко Обрадовић.

Избори ће бити одржани крајем марта или у априлу следеће године. И досад је у Србији и по белом свету било бојкота избора, али није познато да се догодило да нека странка одлуку о бојкоту избора донесе седам месеци пре њиховог одржавања.

Седам месеци је дуг период у којем су могуће разне велике природне и друштвене промене. Све у свему сувише много времена да би се неко у августу 2019. заветовао шта ће учинити у марту или априлу 2020. године.

Оваква одлука Бошка Обрадовића је тим чуднија што су у току разговори Савеза за Србију, у којем је Обрадовић једна од перјаница, са владајућом СНС око усаглашавања (пред)изборних услова.

Чему журба? Постоје два разлога. Први је да се види реакција Вучића и СНС.  Како владајућа странка и њен први човек реагују на бојкот избора. Да ли ће се или неће уплашити и попустити захтевима опозиције. Па да се у складу с тим креирају будући потези Двери али и њихових досовских коалиционих партнера.

Други разлог је покушај подизања рејтинга Двери. Не само у бирачком телу, већ и унутар Савеза за Србију. Истраживања јавног мнења показују да Бошко и дверјани врло лоше стоје код бирача.

Нису помогле ни ратоборне изјаве, ни проваљивање у државну телевизију, ни покушај насилног уласка у Скупштину града, ни „овај камен земље Србије“ унет у парламент, ни покушај насилног уласка у зграду Председништва Србије, ни моторне тестере као светло оружје у борби за слободно новинарство.

Напротив, то је ослабило позицију Двери не само међу бирачима, већ и унутар Савеза за Србију. Толико да су све јачи гласови, посебно из ДС, да се Двери избаце из коалиције у којој, руку на срце и јесу страно тело.

Сад се Обрадовић налази на чардаку који није ни на небу, ни на земљи. Нити има где остати, нити се где вратити.  У новокомпонованом ДОС-у, за који се удао, га све мање разумеју и све теже трпе.  Да се врати на позиције од пре годину дана, не може. Чак и за српске прилике то политичко курвање од жестоког националисте, преко присталице Брисела, до српског десничара и  (поново) жестоког националисте било би мало превише.

С једне стране су разочарани бирачи који су веровали у Бошкову националну, чачанску и шумадијску, такорећи српску причу. На другој страни су Јасмина Вујић и Вашингтон који траже испуњавање преузетих обавеза. Из тог врзиног кола се није лако ископрцати.

Обрадовић конта да ће тиме што је у Савезу за Србију преузео улогу петла који је први кукурикнуо, односно што је први из коалиције огласио одлуку о бојкоту избора,  повратити бар део бирача и повећати уцењивачки коалициони капацитет у Савезу за Србију.

Верујем да неће. Као што верујем да ће, ипак, учествовати на изборима.

Душан Марић

loading...

Оставите одговор