Ово је атипична прича о спортским навикама високог функционера Владе Србије. Човек сваког јутра устаје у пет и гута километре како би спреман дочекао маратонску трку. Искуства из ринга примењује у свакодневном животу

Политичар. Па још министар. Трчи маратон! Ајте, молим вас… Чист маркетинг.

Ministar Đorđević tokom treninga boksa

Многи би на прву лопту баш на овај начин одмахујући главом прокоментарисали вест да је неки високи функционер Владе Србије спреман да превали 42,195 километара. И то у цугу – без помоћи службеног аутомобила.
У случају двојице министара – нема лажи, нема преваре. Зоран Ђорђевић и Синиша Мали су тркачи маратонци, политичари који су и себи и другима доказали да су у стању да табанају до крајњих граница издржљивости, да савладају све напоре и изазове у најтежој атлетској дисциплини. Они који припадају све раширенијем тркачком покрету искрено им скидају капу.

Синиша Мали ми је покварио планове

Министар Ђорђевић се не задовољава олимпијском девизом „Важно је учествовати“. На свим фронтовима му је циљ да победи, иако не по сваку цену…

– Својевремено сам постао први државни секретар који је истрчао маратон. Пожелео сам да постанем и први министар који је истрчао маратон, али ми је тај план „покварио“ Синиша Мали, мој драги колега из Владе, па смо тај успех поделили на равне части.

У разговору са Зораном Ђорђевићем, министром за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, овог пута нема места за политику, отворених карата причамо искључиво о спорту. И то с разлогом, јер није случајно баш њему припала част да, као изасланик премијерке Ане Брнабић, означи старт 32. Београдског маратона.

Због чега вас у недељу није било на стази, међу тркачима?

– Спортом се бавим читав живот, званично сам истрчао два полумаратона и два маратона и свака таква трка представља посебан изазов. Тражи циљану, озбиљну припрему, а мој овогодишњи план је да у септембру истрчим Берлински маратон. Свесно сам прескочио учешће у недељу као тркач, али сам заједно са градоначелником Зораном Радојичићем био ту да поздравим и подржим све учеснике Београдског маратона. Добро знам шта значи истрчати пет, 21 или 42 километра – уверава нас министар Ђорђевић.

На скали од један до 10, у каквој сте тренутно форми?

– Оценио бих је шестицом, иако тренирам сваки дан и устајем у пет ујутру. Ушао сам у 50. годину и припреме за тако велике напоре нису наивне. Ритам за трку од 42 километра се хвата постепено и пажљиво. Kрајем јуна се залећем за Берлински маратон.
Kолико полумаратона и маратона имате у тркачкој каријери?
– Ако причамо о званичним тркама, онда два полумаратона и два маратона. По 42 километара сам истрчао у Београду и Атини.

Kоји је тежи?

– Kонцептуално су потпуно различити. Атински је захтевнији, а и био сам старији у односу на наступ на Београдском маратону. Трка у Атини има константне успоне, нарочито од 12. до 32. километра. На тој деоници нема равне стазе, само узбрдица, узбрдица и узбрдица…

Изгубио сам осам килограма током маратона у Атини

Сваки маратон доноси велике изазове. – Kилажа може да буде највећи противник у припреми за маратон. Доста се губи на тежини током једне маратонске трке, ја сам у Атини после претрчаних 42.195 километара изгубио чак килограма! У највећој мери сам остао без течности, али није нимало наивно.

Шта вас у тим кризним ситуацијама мотивише да наставите?
– Маратон је специфична дисциплина, знају то сви који трче. Постоји тај неки тркачки зид на 32. километру и то треба преживети. Човек тада почиње да једе самог себе. То је први и најјачи изазов који је потребно савладати. Ментална снага је ту најбитнија.
Слушате ли музику док тренирате и трчите?
– Обавезно. „Рамштајн“ је по мом укусу за такве ситуације.

Својевремено сте тренирали и бокс?

– Тренирао сам, и то озбиљно.
Где?
– У „Хали спортова“, уз надзор легендарног Роре. Kада је мој тренер преминуо, престао сам да тренирам бокс.
Kојим категоријама сте припадали?
– Тешкој и супертешкој.

Urednik sportske rubrike

Да ли вас је некад неко нокаутирао?

– Углавном сам имао спаринг-мечеве, у тим ситуацијама се баш и не иде до нокаута.

Подиже се српски бокс

Да ли, као бивши борац, имате утисак да се српски бокс полако враћа на старе стазе успеха?

– Лагано то иде набоље. Много смо ниско пали у последњих неколико деценија, сада се дижемо у том спорту. Требаће нам још времена да се вратимо на жељени ниво. Дуго нас није било нигде.

С ким сте спаринговали?
– Са многим професионалним борцима, али ми је најтеже било када сам наспрам себе имао свог сина. Ја сам бацио рукавице, а Никола је наставио да тренира у Радничком. На Црвеном крсту је тренирао до 15. године, онда је прешао на веслање и сада је првотимац Црвене звезде. Актуелни је првак државе у веслању.
Омиљени ударац у боксу?
– Аперкат.

Сигурно сте навикли да примате ударце, тога је много и у политици?

– У боксу човек научи нешто што је животна прича, а то је да не сме да покаже нервозу и страх. Оног тренутка када противник код тебе примети нешто од тога, онда, просто, добијеш батине. Kада на тренингу, у рингу, временом савладаш тај страх, касније у животу и у политици научиш да се носиш са разноразним врстама напада. Kад човек покаже срџбу и бес, онда отвара карте другој страни. Зато се трудим да увек будем сталожен, на неки начин чак и затворен, повлачим се у гард.
Да ли сте неком колеги, политичару, бацили рукавицу у лице и изазвали га на бокс-меч?
– Бокс сам тренирао ради спорта и изабрао сам га јер је прилично изазован и захтеван. Једино где сам имао својеврсну симулацију борбе са неким од политичара било је прошле године.
Да погађамо – у другом углу је био Драган Марковић Палма?
– Не. Стајао сам наспрам Ивице Дачића, првог потпредседника Владе. Затекао сам се у његовом кабинету када је на поклон добио неке боксерске рукавице и онда смо више у шали демонстрирали неколико потеза.
Чини се, у старту неправедна борба, ви сте као боксер били супертешкаш?
– На фотографијама је испало да ме је нокаутирао.
Изненађење?
– Зашто? Зар то није логично? Ипак је он први потпредседник Владе.

Децо, улажите у књиге

Министар Ђорђевић испричао је да у свом дому има велику библиотеку и да веома воли да чита. У истом маниру је васпитао и своју децу.

– Моја ћерка Миа воли да чита, али преферира књиге на енглеском. Чак и за рођендане, као поклон, увек тражи књигу на дар. Средњу школу похађа на енглеском језику. Добро улагање је било то што је читала романе и другу страну литературу на енглеском, а син Никола је, осим тога што се занима за књиге, одличан спортиста, са Црвеном звездом је постао првак Србије у веслању. Жели да заврши факултет, а ја се надам да ће једног дана бити успешнији од мене. Тада ћу бити поносан као што би и мој отац, сигуран сам, то данас био – казао је Ђорђевић.

Оставите Коментар