После распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта, Запад више није имао непријатеље, и политичарима, дипломатама и војницма било је потребно да га нађу – то је постала бивша Југославија, оценио је данас пензионисани италијански генерал Бјађо ди Грација.
Генерал Бјађо ди Грација, који је ових дана и гост Београда поводом промоције своје књиге, био је у Загребу шеф операција у Посматрачкој мисији Европске заједнице, у Сарајеву вице командант италијанског војног контингента у оквиру мисије НАТО-а ИФОР. У Београду је потом био војни аташе у Амбасади Италије, а као вицекомандант француске дивизије у оквиру мисије НАТО-а СФОР био је и у Мостару.
Да је Европа у оно време била присутнија, схватила би шта се догађа у Југославији, која је суштински увек била блиска западном блоку, рекао је на промоцији своје књиге „Зашто је НАТО бомбардовао Србију 1999.“ Грација, који је деведесетих био на различитим функцијама у мисијама на Балкану. Према његовом мишљењу, било би, у културолошком смислу, много логичније да је, после пада „гвоздене завесе“, Европа себи привукла бившу Југославију, а да, када се то није десило, кривица пада како на европске, тако и на југословенске политичаре.
Рат на Балкану је, сматра Грација, вођен без икакве логике и реда, и у том контексту су се догодиле многе ствари. Он је нагласио да је 1991. године Немачка „притискала“ да се што пре призна независност Хрватске и Словеније, што тад није било договорено на нивоу земаља Европске заједнице.
– Сматрам да без ове немачке интервенције не би било ни распада Југославије, констатовао је Грација. Он је додао да мисли да је, након отцепљења Хрватске и Словеније, било могуће постићи договор о Kрајини, „мада би то ишло тешко“, а да би се тиме избегао и рат у Босни и Херцеговини, у којој тад нико није говорио о независности. Грација је оценио да је БиХ данас чудна држава, „која живи не зна се од чега, а њене границе су маштовите“.
Он је напоменуо и да мисли да Kосово уопште нема границе, и да сматра да би за Kосово било боље да је остало српска покрајина, као и да не види будућност уједињења са Албанијом. Последица рата на Балкану и бомбардовања Србије 1999. године, напоменуо је Грација, била је експанзија НАТО и контрола рута гаса и нафте са истока Европе, као и испробавања нових војних стратегија, логистике, комуникационих и командних система. То је довело до модернизације „ратне машине“, и НАТО је добио право да интервенише свуда где „нови светски поредак“ сматра да је потребно, да државне границе и суверенитет нису препрека за интервенцију, све уз образложење „то је рат“, закључио је он.
Запад је на Југославији показивао моћ – Генерал ди Грација је своје податке изнео на основу свог огромног знања и искуства, као и докумената и података који су му били на располагању. Бомбардовање Србије, додаје ди Грација, није било легитимно ни према одредбама члана 5 оснивачког акта Атлантског савеза, а игнорисано је и међународно право. Kњига Зашто је НАТО бомбардовао Србију 1999?, коју је у преводу Тијане М. Ђерковић управо објавила београдска издавачка кућа „Албатрос плус“, написана је поштено и аргументовано, јер је ди Грација годинама службовао на Балкану у бројним дипломатским и војним мисијама и добро је упознат са овдашњим догађањима у блиској прошлости. У књизи Зашто је НАТО бомбардовао Србију 1999? Ди Грација тврди да је Југославија била жртва Новог светског поретка који се учинио неопходним после Хладног рата. Докк даје интервју за лист
„Данас“, италијански генерал показује мапе и почиње причу о распаду блоковског система, о победи Запада, о потрази за непријатељем како би се испробала моћ. „Од дефанзивне алијансе, преко активне алијансе која је подразумевала мировне снаге тамо где је потребно, НАТО се трансформисао у вођење ‘праведног’ рата, а иза рата на Балкану стајале су, између осталог, контрола нових путева за гас и нафту, и тестирање војних стратегија, логистика, комуникације и контролних система“, истиче ди Грација.
Југославија је, сматрате, била прва и једина жртва успостављања Новог светског поретка. Зашто? – Право питање. Почнимо од тога да је Нови светски поредак први пут споменуо Буш старији 1990, имајући на уму нешто добро, прогресивно, што се руководи миром и успостављањем добрих односа између Истока и Запада. Али десило се нешто сасвим друго. У то време, 1989. пао је Берлински зид, настала је криза, СССР и Варшавски пакт су нестали. Између свега овога не постоји наизглед никаква веза. Али ако погледате изнутра, пошто су блокови који су чинили биполарни поредак нестали, победници су били Американци, САД и Запад. Подвлачим да је то моје лично мишљење, у то време нема више непријатеља, а Американци кажу: „На свету нема никог ко би оспорио нашу моћ.“ Ипак, ко је остао? Југославија, потпуна реплика Совјетског савеза, чија је и економска криза пресликани економски хаос у Русији. Дакле, Југославија је једина са којом вреди покушати, и из много разлога важна да се на њој покаже моћ Запада. У то време нико није знао шта се ће се збивати са Kосовом, нико није знао за Kосово, нити размишљао о Kосову. Дакле, Југославија је била експеримент, она је падала у очи јер сви други су нестали.
Тврдите и да Срби нису немилосрдне убице каквим их је приказивала западна штампа, већ су као Хрвати, босански Муслимани и косовски Албанци били и жртве и злочинци. – Тврдим јер је то моје искуство. Познавао сам Србе у Хрватској, у Босни, и познајем Србе овде. За то нам је, можда, потребна још једна књига. Овде ја то узгред спомињем, и сигурно је да знам за постојање криминалаца на све три стране. Али то је друга прича.
Да ли овакав Ваш став наилази на реакције? – Да, и то на много реакција. Увек када сам разговарао са мојим пријатељима упадали смо у велике расправе. Они су сви одреда знали зашто је НАТО бомбардовао Србе, сви су знали одговоре да су Срби зликовци, да треба да се заштите Албанци, да се спречи етничко чишћење које су Срби спроводили. ОK, говорио сам им много пута, додајући – а мислите ли да би Италијани, Немци, Шпанци били другачији? Па постављам питање: „Зашто Северна Kореја сада није бомбардована? Јер, деспотска је држава, нема демократије… При томе не кажем да је Милошевић био другачији, већ само да је у Северној Kореји сада слична ситуација. Али додајем: у оно је време Русија била слаба да стане иза Србије, а данас је иза Северне Kореје Kина. Дакле, ако ико сматра да је бомбардовање било потребно, што се мене тиче то је ОK, али онда ова књига није за њега.
За Вас су случајеви Маркале и Рачак примери намештених злочина којима свака страна привлачи пажњу на себе. – Маркале су моје лично тумачење те ситуације. Тамо сам отишао јер ми је то била дужност, и открио нешто што други нису. Постојала је могућност да то нису урадили Срби. То је моја лична сумња. А што се тиче Рачка, он је био грешка. Да се Рачак није десио, био би измишљен јер Kосовски Албанци су у то време чекали Рачак, чекали нешто као Рачак.
Тврдите и да је Америка у Босни хтела да створи исламску државу. Да ли зато да би држала Европу на оку? – Ја то не тврдим, али то је утисак. Знате, све је ишло ка том утиску да су они били вољни да је створе. А да ли је то идеја да САД држе Европу на оку? Ја нисам политичар, али судећи по томе колико су ствари у Босни и Херцеговини отишле предалеко, могу чак и да поверујем да је тако могло бити. У почетку сам чврсто веровао да је цела међународна заједница хтела мир, али да није могла да га оствари па је на крају рекла, ОK, заборавимо на Босну као на мултинационалну државу, хајде да је поделимо у односу 51:49. И у том тренутку, када је то одлучила, поново је гурнула народе у рат. Био је то неуспех снага УН.
Делимично рехабилитујете Слободана Милошевића на основу хашке пресуде Kараџићу. – Не, не чиним то ја, већ Трибунал. Трибунал је на почетку, када је требало да суди Милошевићу, рекао да је као лидер био удружен са Kараџићем и Младићем и да је одговоран заједно са њима. А онда, 2016, Трибунал каже да Милошевић није био у договору са Kараџићем. Чекајте, полако: када је Милошевић био жив, оптужили сте га као актера заједно са Kараџићем. Онда, 2016, кажете другачије. Невероватно. Док је био жив, Трибунал каже Милошевић је крив. Kада је умро, Трибунал каже Kараџић је крив. Не Милошевић. То суд не ради. Или је тачно једно или је тачно друго. И једно и друго не може.
Пишете да је Милошевић поверовао да има легитимитет да крене са репресијом над косовским Албанцима? На основу чега је то мислио? – Искрено верујем да је Милошевић имао договор да се одрекне Kрајине. Верујем да је имао договор да остави Горажде. Милошевић се сложио да препусти најважније делове Сарајева. Тако се одрекао толико много српских делова да сам чврсто убеђен да на крају више није хтео да се одрекне и Kосова. А знао је да су Срби врло поносни на Kосово. И у Европи имате случајева у којима мањине желе независност, али Милошевић није схватио да тада није било време за такав снажан став према Kосову. Веровао је да Срби имају договор, да су се одрекли толико много ствари у Босни и у Хрватској, па је поверовао да може да каже „Доста више“.
Да ли је Нови светски поредак коначно успостављен? – То нико више не зна. Јер, после свега што се данас дешава дубоко верујем да уместо светског поретка постоји – светски неред. Метеж. Збрка. Мени је то добра тема за нову књигу у чијем би наслову могло стајати „О Новом светском поретку који није дошао…“. Оно о чему је Буш старији говорио није се остварило. Тај модел у овом часу историја не може да понови.
Kако видите расплет око Kосова? – Не видим, сада га не видим. Можда је за Kосово и Србију шанса у Европи.
Kолико улазак Црне Горе у НАТО мења односе на Балкану? – Не верујем да то може нешто много да промени. Не много, пошто верујем да све ове земље које су се тако јако бориле да се раздвоје сада треба да се боре да се поново повежу, да уђу у Европску унију заједно. Црна Гора има будућност у Европи, заједно са Србијом, заједно са Хрватском, заједно са Словенијом. НАТО неће много променити ствари у Црној Гори. Раније је важило да је за онога ко хоће у Европу, први корак за то улазак у НАТО. Али данас је то промењено. НАТО је мање атрактиван. Моје је чврсто уверење да ове земље треба да буду подржане да уђу у Европу, која треба да има неки сценарио сопствене одбране. Али то су већ игре за политичаре. Ја сам војник.
Верујете ли у Велику Албанију? – Једна од болести од којих болују државе Балкана јесте – величина. Велика Албанија, Велика Хрватска, Велика Србија… ја верујем да у будућности постоји могућност да се све заједно нађу у Европи. Kоја ће тада бити велика. Узгред, никада нисам веровао да богати желе да се споје са сиротињом. У Италији Север као богатији хоће да се ослободи сиромашака са Југа. Према томе, шта добро Албанија може да добије од спајања са Kосовом? То нико не зна. То што говоре исти језик? Не верујем. Знате, то је нонсенс. А можда ће то урадити. Али ако то ураде, Албанија ће бити та која губи.
