Већи део парламентарне и ванпарламентарне опозиције (25 странака или удружења) састао се у петак 12.10.2018, да би наводно затражио услове за фер и слободне изборе, равноправан третман у медијима, посебно на РТС и РТВ, и промену изборног законодавства. Нису позвани или нису присуствовали СРС, ЛДП, СПАС и ЛСВ. Опозиција и њихови медији крију пресудне чињенице да су сви изборни услови, законодавни и медијски, креирани од њих самих док су били на власти до 2012. Пословник у Скупштини Србије је чедо садашње опозиције. Пред изборе 2012. садашња опозиција, ондашња власт, је тврдила (ресорни министар из тадашње Ђиласове странке – ДС), „да је поносна на историјски посао израде уређеног и пречишћеног, међусобно упоредивог јединственог бирачког списка“.
Изузетак је само промена изузетно лошег покрајинског мешовитог система, у чист пропорционални, што је опозиција прихватила. Од 2012. наовамо сви избори су од стране иностраних и домаћих посматрача и организација оцењени као фер, демократски и слободни, без значајнијих неоправилности. За директора РТС је 2015. после јавног конкурса изабран кандидат кога је опозиција, док је била власт, поставила за глодура најугледнијег листа – „Политика“. Супруга једног од лидера опозиције је један од најважнијих уредника РТС и води политичку емисију која се приказује у најгледанијем термину.
Опозиција има равноправан положај у медијима, сходно свом рејтингу и утицају. Највећи притисак на медије врши управо опозиција. Она демонстрира испред РТС , Пинка и РЕМ, износећи неприхватљиве захтеве. Припадници опозиције су претукли две новинарке ТВ Пинк, за време протеста. Такође, Драган Ђилас, шеф опозиције је поднео десетине тужби против различитих медија и уредника (Пинк, РТС, Информер, Ало, Српски телеграф…) и десетине тужби против политичара и новинара који га критикују. То представља притисак на медије и има за циљ гушење јавне речи, слободе изражавања и сваке критике против њега. Ђилас се неизмерно обогатио у десетогодишњем периоду (2004-2013) док је његова странка вршила власт, а он обављао три важне политичке функције. Само две његове компаније, Мултиком и Дајрект медија, током осам година (2005-2012) оствариле су пословни приход од невероватних 583 милиона евра!
Горе наведене податке о изборним условима (ако не верујете аутору овог текста) потврђује и интервју на ТВ Н1 (12.10.2018) шефа Центра за истраживање, транспарентност и одговорност (ЦРТА), опозиционе организације која низ година уназад, између осталог, посматра изборне процесе и саме изборе. Својеврсни доказ да опозиција износи чисте измишљотине о лошим изборним условима, нефер изборима, притисцима на бираче, куповини гласова итд, јесте чињеница да су се потпуно лажним показале бомбастично изнете тврдње опозиције (ПСГ- Саша Јанковић – октобар 2017) о намери власти да уочи београдских избора масовно лажно пријави најмање 100.000 грађана, симпатизера СНС, из остатка Србије, да би избегли пораз на изборима.
СТВАРНИ ЦИЉ ОКУПЉАЊА ОПОЗИЦИЈЕ
Потпуно лажном се показала и експлозивна тврдња Ђиласа и његове листе од 01.03.2018, три дана пред београдске изборе, „да има доказе да се власт спрема да покраде изборе“ и то ни мање ни више него 300.000 гласова. Све то је Ђилас „поткрепио“ празном причом о вишковима позитивних листића. Тих листића има много више деценијама уназад, по улазима и сандучићима, стога што позиве добијају и грађани који одавно не живе у Србији, али се налазе у бирачким списковима. Све ово о чему говорим је потврдио и шеф ЦРТЕ у поменутом интервјуу.
Да би утврдили специфичну тежину и легитимацију опозиционих странака које су се састале важно је да размотримо рејтинге странака. Септембарско истраживање агенције „Фактор плус“ показује да СНС има 54,7 одсто гласова, СЗС 9,7 одсто, СПС 9,4 одсто, СРС 4,2 одсто, ПСГ 381 3,5 одсто, ПУПС 3,4 одсто, СДПС 2,3 одсто, СНП 2 одсто, СПАС 1,8 одсто, ДСС 1,7 одсто и СДС 1,6 одсто подршке грађана. Од 25 странака које су се састале само осам има мерљиве проценте подршке – НС 2, Двери 2, ПСГ381 3,5, ДС 1,5, НДБ 1,5, ДСС 1,7, СДС 1,6, ДЈБ 1 и Ђилас као појединац 3 одсто. Они су политички патуљци (њих осам + Ђилас заједно теже 17,8 одсто ).
Осталих 17 учесника је на нивоу нижем од статистичке грешке – много мање од један одсто. Они су политички микроорганизми (њих 17 заједно теже око 4 одсто). Сам СЗС чини десет ентитета – по један проценат просечно за сваког. Међутим у СЗС-у само неколико фактора има мерљиву подршку: Ђилас 3 одсто, Двери 2 одсто, НС 2 одсто, ДС 1,5 одсто, сви остали заједно 1,5 одсто. Видимо да 25 окупљених странака, удружења и синдиката имају око 22 одсто подршке у народу. Њихова специфична тежина је јако мала, и они немају легитимитет да власти диктирају услове. Уз то ради се о поновном окупљању разбијене Демократске странке гарниране отпадницима пропалог ДСС. Од великог је значаја да су тројица главних лидера СЗС екстремно компромитовани, што финасијским аферама и корупцијом, што насиљем које испољавају. Међу 25 „лидера“ окупљених на поменутом састанку има и пар оних који нису компромитовани, али то је због тога што раније нису представљали ништа у политици – људи без својстава и постигнућа.
Као и увек када је ова опозиција у питању, ради се о двоструким стандардима, недоследности и неописивом лицемерју. Оно што је било добро за њих док су били на власти, тј. изборни услови које су сами створили, сада не ваља када су они у опозицији. Они критикују сами себе. Ради се о томе да се они боре за такве изборне услове који би гарантовали њихову победу. И те изборне услове треба да им удели садашња власт на тацни. То је стварни циљ њиховог окупљања. Они знају да у досадашњим фер и демократским условима не могу да победе. Стога траже да им Вучић и СНС створе такве услове да они, тако слаби и никакви, безидејни и насилни, могу да преузму власт.
Није то први пут. Нешто слично је већ сањао Саша Јанковић, понет чињеницом да је освојио 16 одсто на председничким изборима 2017. Доказано је, а Јанковић је то и сам потврдио у интервјуу листу „Курир“ и на Твитеру, да је желео да га после председничких избора Вучић предложи за председника владе због тога што је освојио 16 одсто (друго место на председничким изборима). Тада је Јанковић на приватним састанцима рекао и касније поставио на Твитер: “После мноштва других идеја на столу, пало ми је на памет да би се Вучићу могао поставити захтев… нешто сасвим неочекивано… Захтевамо да другог по политичкој снази, према резултатима избора, предложиш за председника Владе…“.
Ту видимо низ проблема. Први је наивно и накарадно поимање политике, у стилу малог Ђокице. Други проблем је монтањарска, револуционарна свест да се на власт долази без избора (друго место на председничким изборима – 16 одсто у односу на првопласираног који је победио у првом кругу са 55 одсто, не представља ништа, нити у законском, нити у легитимитетском смислу). Трећи проблем је психолошки, Саша Јанковић, а сада и цела опозиција, посматрају Вучића као божанство које треба да им удели место премијера, или у будућности – изборну победу.
Бог само треба да падне на теме и подари им жељено („хлеб наш насушни дај нам данас“). Због тога су Јанковић, Јеремић и Ђилас, 2017. и организовали оне бескрвне протесте против Вучићеве победе од 55 одсто. Надали су се да ће „масовност“ тих покрета да им помогне у ономе што желе (или Вучић да им удели премијерско место или да насилно преузму власт у случају омасовљења протеста). Ти протести су неславно пропали, што је било и очекивано, јер за њих није било повода.
КО НАМ ЈЕ УКРАО ПОЛИТИКУ?
Проблем опозиције (без СРС , ЛДП, СПАС и ЛСВ) је радикализација ставова (повремено екстремна – одбијање сваког решења за КиМ, нереални изборни захтеви, оптужбе на рачун ЕУ и ММФ, екстремистичка критика ради критике, вербално и физичко насиље), чиме се удаљавају од мејнстрим политике коју је потпуно преузео СНС. Опозиција жели да повећа своју видљивост радикалним и екстремним ставовима – деструкцијом, уместо квалитеним политичким идејама, конструктивним делањем и проналажењем некомпромитованог лидера (а то нису Ђилас, Јеремић, Обрадовић). Такође, лидер опозиције мора да има неку харизму, снагу и биографију, а то немају нпр. бледи и неубедљиви Лутовац (ДС) и М. Јовановић (ДСС). Осим тога, опозиција као целина и опозиционе странке појединачно су неартикулисане, несложне, и немају никакав политичко-програмски идентитет.
Са друге стране СНС је изградила репутацију и поверење бирача управо на економским реформама, борби за КиМ и програмском инсистирању да је корупција највећи проблем са којим се Србија суочава, као и на обећањима да ће се ухватити укоштац с тајкунима и злоупотребама јавних финансија и државних функција. Упечатљив утисак је да су преласком СНС у проевропски политички мејнстрим ДС и ДСС (и многи други) остали без препознатљиве политичке агенде.
Коначно, логично и очекивано, бројно и сложено бирачко тело СНС одликује пре свега натпросечно поверење у „свог“ председника и Владу. Ове бираче више него друге карактерише персонализација и харизматска веза с лидером, о чему најбоље говори степен прихватања тврдње да је земљи преко потребан вођа кога ће грађани беспоговорно следити. Након преузимања странке, позиције премијера и сада председника Републике, тај харизматични и помирљиви вођа данас је неспорно Александар Вучић. На основу степена поверења у њега и СНС, и заузете медијалне позиције власти, види се да они могу на дужи рок да интегришу веома разуђено милионско бирачко тело владајуће коалиције.
Неколико разлога се ту чине изузетно важним. Први говори о томе колико у култури раширене склоности ка персонализовању политике и култу вође значи изразито висок рејтинг Александра Вучића и СНС, уз истовремено веома ниске, једноцифрене рејтинге опозиционих првака и странака. Други разлог је развијен „catch all“ карактер СНС, ослоњен на утицај популарности њиховог лидера, односно њихово опредељење и умеће да се нађу у матици интереса и воље „просечног“ бирача у Србији. Трећи је чини се препознавање сличности политичког устројства које су донели Вучић и СНС (стабилност, економски напредак, помирљивост, политичка снага, брига о „малом“ човеку…) са политичким устројствима Русије, Кине, Мађарске, Турске итд, која просечан грађанин поима као позитивна.
У мери у којој нису показали минималну отпорност на искушења власти (корупција, патрократија, клијентелизам, лажни елитизам…), у којој су се грчевито држали за све мањи комадић власти, странке некадашњег жутог картела (ДОС-а, односно ДС-а, ДСС-а и њихових деривата) морају да схвате да су превазиђене и да је дошло време за одлазак са политичке сцене. А што се изборних услова и наредних избора тиче, преостаје им једино да се помоле Богу.
Небојша Бакарец
