За одбрану својих великих граница, Русији је потребан ловац пресретач нове генерације. Пожељно је да има стелт технологију, брзину хиперсоничних ракета и могућност даљинског управљања. А можда ће доказани авиони бити довољни за квалитетну одбрану?

Пре неколико дана, познати онлајн лист „Ер рекогнишон“ је написао да Русија наставља са развојем МиГ-41, такозваног перспективног авијационог комплекса за далеко пресретање — ПАК ДП, „новог бомбардера дугог домета“.

Породица ПАК

Угледне колеге су направиле малу грешку: ПАК ДП је ловац-пресретач, а бомбардер је ПАК ДА. Највероватније се разлог крије у чињеници да о перспективном бомбардеру говоре више него о ловцу. И нема много вести о овој летелици коју зову и МиГ-41. У августу 2018. године, генерални директор руске корпорације за производњу авиона „МиГ“ Иља Тарасенко изјавио је да су започети истраживачко-конструкторски радови на стварању ПАК ДП. А 16. јула ове године, већ као шеф два великана руске авионске индустрије „МиГ-а“ и „Сухоја“, Тарасенко је изјавио за Спутњик да је крајем прошле године комисија руског министарства одбране одабрала најперспективније пројекте овог авијационог комплекса и да се радови у овој области настављају.

У Русији је двехиљадитих година започет развој неколико пројеката авијационе технике будућности, коју су обједињени под термином „перспективни авијациони комплекс“ (ПАК). Најпознатији је ПАК ФА — перспективни авијациони комплекс фронтовске авијације, авион који сви знамо као Су-57. Он већ пролази тестирања.

Поред ПАК ФА, започети су радови и на другим перспективним пројектима: ПАК ДА (авијација дугог домета) — пројекат тешког стратешког бомбардера-носача ракете, ПАК ТА (транспортна авијација) — пројекат будућег транспортног авиона који ће заменити Ан-124 „Руслан“, и ПАК ДП (далеко пресретање) — може се рећи да је ово руски одговор на амерички СР-72 Аурора, пројекат перспективног ловца-пресретача, који би до краја 2020-их година требало да замени авион МиГ-31.

Руски север слаба тачка

Географски положај Русије имао је пресудан утицај на формирање изгледа ловаца-пресретача дугог домета. Огромна, ненасељена пространства на далеком северу без система противваздушне одбране, омогућили су интерконтиненталним бомбардерима далеког домета потенцијалних противника да слободно продиру у централне регионе земље. Постављање мреже радара на северу могло би решити питање откривања ваздушног напада, и размотрене су две варијанте за одвраћање напада:

  1. инсталација великог броја противракетним система (мада са очигледним недостатком, а то је њихов ограничени домет)
  2. конструкција авиона пресретача са дугим трајањем лета, који би могао дуже време да се налази у зони борбеног дежурства и у случају откривања непријатељских бомбардера, могао би да их пресретне.

Тако је крајем песесетих у СССР-у постојао пројекат тешког ловца дугог домета Ту-128, који је имао домет лета већи од 2.500 километара и носио је четири ракете „ваздух-ваздух“. Током осамдесетих година Ту-128 на северу земље су почели да замењују најнапреднијим пресретачем дугог домета у то време — МиГ-31.

Ова летелица је јединствена на свој начин. Брзина до 3.000 километара на сат, дуго трајање лета, могућност вођења ваздушне борбе са било којим савременим авионом, плус функције „летећег радара“ и командног центра који може наводити друге авионе на ваздушне циљеве непријатеља. Четири МиГа-31 могу својим радарским пољем да контролишу до 1000 километара ваздушног фронта.

Овај авион има нову модификацију МиГ-31БМ, захваљујући којој авиони могу остати актуелни још дуго времена. Али проблем је у томе што МиГ-31 никада није имао стелт технологију, па ће бити теже борити се са авионима пете генерације. Збот тога је ваздушној флоти потребно обнављање.

Што мање пилота, то боље

ПАК ДП (МиГ-41), који се конструише да замени МиГ-1, осим што ће од њега преузети све квалитетне дораде из прошлости, добиће и неколико нових функција.

Као прво, ПАК ДП ће заправо постати ловац шесте генерације. Сада се сматра да се такви авиони могу користити и у беспилотним верзијама. Дигитални интелигентни систем новог авиона требало би да пружи могућност употребе даљинског управљања са земље или са другог авиона, као и могућност самосталних беспилотних акција. Наравно, ово ће увелико олакшати управљање авионом пилоту, који ће моћи да посвети више пажње раду са комплексом за праћење атмосфере у ваздуху и системима оружја. Вероватно ће захваљујући таквим могућностима, Миг-41, за разлику од МиГ-1 и Ту-128, постати авион са једним пилотским седиштем, док су претходним пресретачима дугог домета управљали увек два пилота: главни пилот и навигатор-оператер радарске станице и ракетног система.

ПАК ДП ће изненадити све својом брзином и отпорношћу на топлоту. Процењена висина лета ПАК ДП је више од 30 километара, а брзина до 4 маха и више. Сада само балистичке и хиперсоничне ракете лете овом брзином. Наравно, постизање таквих брзина је немогуће без нових мотора и посебне конструкције авиона, која мора бити таква да што више смањи отпор ваздуха. Важни су и материјали, који могу да издрже загревање на високим температура, које су карактеристичне за кретање у атмосфери при таквим брзинама.

Конструкција авиона типа МиГ-25, МиГ-31 или америчког СР-71 „блекбрд“, није имала само необичан облик, већ је и направљена коришћењем специјалних челичних легура које су отпорне на топлоту. Мислим да ће сада у сличном авиону остати челик, али велики део конструкције ће бити направљен од нових композитних материјала.

За сада, одсуство било каквих „званичних“ илустрација будућег изгледа ПАК ДП оставља огроман простор за машту мајсторима „фотошопа“.

Може се само претпоставити да ако конструктори желе да постигну оптималну невидљивост авиона, он треба да буде без вертикалног репа и са најмањим бројем испупчених делова, а такође је потребно смислити најбољу конструкцију максимално закривљеног крила. Јасно је и да оружје треба да буде смештено у унутрашњим преградама.

МиГ-41, по аналогији са МиГ-31, мораће да носи универзалне ракете за далеко пресретање, које ће обезбедити уништавање ваздушних циљева на дометима до 300 километара и више. Овај авион би могао постати универзална платформа за пресретање не само класичних ваздушних, него и хиперсоничних, па чак и свемирских циљева. Поред тога, не бих искључио могућност појављивања ударне модификације таквог авиона, то јест, наоружање авиона ракетама „ваздух-земља“.

Јединствен авион, али да ли је заиста потребан?

Према изјавама челника руске авионске индустрије, радови на пројекту вероватно неће бити завршени пре 2025. године. И до краја двехиљадедвадесетих година могу почети прве испоруке нових авиона Ваздушно-космичким снагама Руске Федерације. То је оптимистичан сценарио развоја догађаја и под условом да сви технички проблеми на путу конструкције новог авиона буду успешно решени. Али поред чисто техничких изазова са којима ће се суочити творци новог авиона, постоји још један проблем: још није у потпуности јасно да ли је војсци потребна тако јединствена и скупа летелица.

У светској војној авијацији, у принципу постоји тенденција ка универзализацији летелица, а пре или касније сви конструктори ће доћи до овог концепта, јер ће са сваком генерацијом конструисање новог авиона бити скупље. Нешто слично већ видимо у америчком Ф-35 и руском Су-57. Они подједнако успешно могу извршавати ударне мисије и водити ваздушне борбе. ПАК ДП неће постати универзални авион.

Не треба заборавити да многи „пропусти“ у одбрани могу бити попуњени јефтинијим и већ провереним противавионским ракетним системима, чак и поред њихових недостатака. Али ако пројекат ПАК ДП добије зелено светло, онда постоји шанса да у наредној деценији будемо сведоци новог квалитетног помака у развоју авијације.

Дмитриј Корњев

Advertisements
--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here