Одговор зашто је данас Иран мета напада Америке и њених савезника можда лежи у њеној прошлости.

Иран данас представља једну од најрепресивнијих фундаменталних земаља на Блиском истоку. Међутим, Иран није одувек тако изгледао. Све до 1979. године и Исламске револуције, Иран је био запад на Блиском истоку.

Са почетком Првог светског рата и открићем нафте у Ирану ране 1900. године, настао је и сукоб руских и британских националних интереса на Блиском истоку, пре свега у Ирану.

Искористивши унутрашње сукобе око борбе за власт 1921. године, британска нафтна компанија ја подупрла не тако популарног и још мање познатог бригадног генерала, Шаха Резу Пахвалија, како би преко марионете контолисала читаву земљу, људе и природне ресурсе.

Због лакше експлоатације уследиле су и инвестиције, изградња инфраструктуре, железнице и путева. У замену за нафту, британци су признали династију Шаха, прво Шаха затим и његовог сина Мухамеда Резу Пахвалија, не мешајући се у аутократију владара и користећи повољне услове за експлоатацију.

Како би све изгледало нормалније за домаће становништво, компанија је преименована у Британско-Иранску нафтну компанију, али је највећи бенефит наравно имала Британија.

Када је 1953. године Премијер Мухамед Мосадек национализовао нафтну компанију и уз помоћ народа свргнуо Шаха, у жељи да се реши британаца, Енглези су уз помоћ Америке организовали контра удар, одрстаниле Мосадека и вратиле Шаха на власт.

Иако у аутократији, живот Иранаца се није пуно разликовао од живота људи у Паризу. Имали су приступ западним медијима, музици, часописима и моди. Религија је био индивидуални концепт, те се у тим годинама док је владао Шах ретко могла видети жена огрнута у бурку.

Из данашње перспективе је незамисливо да се нађете у Техерану и да видите жену у уској пословној, или мини сукњи, са модерном фризуром, како седа за волан аутомобила. Све до 1979. године то је била свакодневница.

Разни фактори деловања утицали су на масовне протесте против корумпираних власти, а иза њих су стајали религијски као и марксистички лидери. Међутим, одмах након успешног свргавања династије и пребега породице Шаха, религијски лидери које је предводио Ајатолах Рухолах Хомеини преузели су власт и кренули са „чишћењем“.

Одмах су уведени фундаментални и строги закони, чистка интелектуалаца, формирање тајне религијске полиције и осигуравање трајне Исламистичке власти. Запад је окарактерисан као извор зла, те су уследиле рестрикције свега сто долази са запада: медија, моде, културе…

Разлика у животу у Ирану за време Шаха и након њега је постала незамислива. Људи су брутално хапшени и због најмањег прекршаја, а извршења смртне казне су постале део свакодневног живота.

Одевање жена након Исламске револуције, Фото: rintscreen/Youtube/antreas Dim
Одевање жена након Исламске револуције, Фото: rintscreen/Youtube/antreas Dim

Марине Сатрапи у својој књизи „Персополис“ приказује како је након Револуције у Ирану смела да изгледа „фундаментална“ а како „модерна“ жена .

Уколико данас долазите са „запада“ у Иран, не би требало да вас зачуди уколико вам неко у цивилу приђе и укаже да нисте прописно одевени те вас „замоли“ да се у што краћем року обучете „по пропису“. То важи за странце, мештани би били ухапшени. Слике са мобилног телефона ће вам бити прегледане пре него што напустите Иран.

Под Исламском влашћу Хомеинија ни малолетници нису поштеђени. Током Иранско – Ирачког осмогодишњег рата, Иранске власти су регрутовале децу по школама, делећи им златне привеске у облику кључа и наглашавајући да ће им, ако буду били срећни да погину, ти кључеви откључати врата раја. Десетине хиљада деце из нижих слојева је на тај начин изгубило животе јуришајући кроз минска поља.

Ако би малолетна девојчица била осуђена на смртну казну из неког бизарног разлога, што је неретко био случај, по Исламском закону казна није могла бити извршена уколико је девојчица била девица. Исламски закони су то решили тиме што би девојчицу силовали пре извршења егзекуције.

Од Исламске револуције 1979. године до данас, пристигли су нови нараштаји који се владавине Шаха и високог степена слободе , иако уз огромну количину корупције, не сећају. У Ирану влада висок ниво моралне одговорности према заштити „вредности“ које је Исламско друштво наметнуло. С тога, није за очекивати да би било каква копнена интервенција са Запада уродила плодом а да при том не резултира у масовне покоље становништва.

У случају рата, Ирану прете напади са три фронта.

Први би били амерички ваздушни удари по стратешким метама како би се што ефикасније неутрализовала Иранска одбрана и логистика.

Било би очекивано да се у ваздушним нападима користе базе из околних земаља које би се придружиле, пре свега по питању људства и технике, а ту предњаче Израел и Саудијска Арабија.

Израел првенствено због страха од иранског нуклеарног потенцијала и одмазде, а Саудијска Арабија због религије.

Не заборавимо, Саудијска Арабија је такође теократска земља, али већински сунитска, док су у Ирану шити. Чак 90 посто муслиманског света чине сунити, који шите сврставају у омраженије од хришћана.

Међутим, ако би до директног и „отвореног сукоба“ дошло, Запад зна да би се Иран борио „до последњег“, па је питање колико је заиста Америка спремна да уђе у овакво неминовно крвопролиће, јер Иран са својим војним потенцијалом свакако не би била једина земља са великим жртвама.

Марко Симић

Advertisements

loading...

Оставите одговор