• Конфликт

Још од почетка 20. века води се расправа о конфликту између Израелаца и Палестинаца. Узроци конфликта су објашњавани посредством различитих теорија међународних односа, посматрани су кроз призму културолошких и религијских студија, а решења су тражена кроз дипломатско деловање. С једне стране, компоненте које су укључене у анализу овог конфликта јесу културни системи и процеси како унутар Израела тако и Палестине. С друге стране, у анализама аналитичара у обзир се узима реаговање и Израела и Палестине како на унутрашње тако и на спољне политике, и то свако понаособ унутар свог политичког система.

Сукоб или конфликт се назива међународним када се догоди између суверених држава. Боље разумевање извора динамике међународних сукоба може довести до тога да се на конфликтима ради конструктивније како би се могле створити позитивне промене. Први корак у разумевању сукоба јесте разматрање његових могућих дефиниција. У овом тексту споменућемо тек понеку теорију и методу којом се разматра овај конфликт. Овде би требало да напоменемо да су аналитичари ретко расправљали о употреби политичко-културне теорије као инструмента анализе корена и генезе израелско-палестинског конфликта. Међутим, има оних који то јесу чинили. Рецимо, Вилијам Гамсон сматра да елементи идеје у култури не постоје изоловано, већ да су груписани у више или мање складне групе. Гемсон посматра елементе политичке културе као инструменте уз помоћ којих се врши изучавање корена овог конфликта (Дwиастути, 2020). Ако пођемо од премисе да се кроз културни идентитет ствара и национални идентитет, онда може да се каже да „ниједна нација током историје није постигла важан степен националног идентитета, а да није показала, развила и потврдила свој културни идентитет“ (Васић, 2017). Овом тврдњом се заправо указује на важан аспект размишљања о културним вредностима обликованим националним идентитетом. Инхерентно стремљење ка националној димензији поимања свакодневног развоја деловало би деструктивно у поређењу са културом и на крају би је уништило. Симбол незреле или слабе националне свести и идентитета је потреба да се она форсира, по сваку цену (Ибид, 2017).

Налазимо се у тренутку када се најављују бројне нове рунде преговора за решавање горућих питања и на Балкану, па би могла да се подвуче једна симболична паралела са мировним споразумима на Блиском истоку и на Балкану где се заправо решавају иста питања, а то су односи између етничких и религиозних група и њихова територијална ограничења (Бисенић, 2018).

  • Генеза конфликта

Основа конфликта између Израелаца и Палестинаца парадоксално почива на потреби за безбедношћу и постизањем мира између обе стране. Отпочетка сукоба, потреба за постизањем трајног мира обликована је Резолуцијом 242 Савета Безбедности Уједињених Нација (СБУН), из 1967. године. Уједињене Нације (УН) су биле креатори већине мировних планова, укључујући и онај који се односи на „размену земље за постизање мира“ (Реyнолдс, 2007). Почев од предлога Резолуције 242 СБУН из 1967. године, па све до различитих преговора који су се одвијали деценијама након усвајања поменуте Резолуције није се постигло трајно решење.

У једном моменту дошло је до погрешног тумачења Резолуције 242 СБУН из 1967. године која је позивала на повлачење израелских оружаних снага са окупираних територија, као и на поштовање признања суверенитета и територијалног интегритета и политичке независности сваке државе чије становништво има право да живи у миру (Ибид, 2007). Заправо, резолуција је позната по непрецизности приликом њеног дефинисања, а у вези са повлачењем Израела, јер се односи само повлачење „са територија“. Израелци су тврдили да се ова резолуција није нужно односила на све територије, али арапски преговарачи су рекли да заправо јесте (Ибид, 2007). Друга резолуција, Резолуција 338 СБУН повезана са Резолуцијом 242 позива на прекид ватре у рату који је избио октобра 1973. и подстиче примену Резолуцију 242 у целости. Након усвајања резолуције 1973. године, дошло је до покушаја постизања мировног споразума 1978. године у Кемп Дејвиду. Након рата који је избио 1967. године, уследио је низ других разговора и преговора, међутим, споразум је постигнут тек приликом историјске посете египатског председника Ансвара Садата (Ибид, 2007). Дванаест дугих дана трајали су разговори у Кемп Дејвиду где су постигнута два споразума. Први постигнути споразум био је оквир за постизањем мира на Блиском истоку. Овим споразумом је био постигнут мир и споразум се проширио на Резолуцију 242, којом је дефинисано да треба да се постигне споразум између Египта и Израела те су Резолуцијом позвани и суседи да дођу до истог споразума (Ибид, 2007). Други споразум био је оквир мировног споразума између Египта и Израела који је уследио 1979. године, након израелског повлачења са Синаја. Ово је уједно представљало прво признање Израела као државе од стране велике арапске земље. Уговор је трајао и значајно је ојачао позицију Израела. Касније је извршен атентат на председника Садата (Ибид, 2007). Садатова преданост постизању мира је опстала о чему сведоче на пример и многи документи произашли из пера познатог египатског бизнисмена и власника независног дневног листа „Ал Масти Ал Yоум“, Салах Доуба. Под псеудонимом „Њутн“, Доуб пише да је Египат „касно увидео потребу за миром и да није искористио шансе које су му се указавиле раније“ (Бисенић, 2018). Доуб је посебно имао у виду америчко-британску иницијативу под именом „Алфа“ из 1955. године, те даље наводи да „документ садржи бројне тачке, међу којим: прихватање арапског суверенитета над довољно великом територијом, право избеглица на повратак или репарација за оне који се врате, повратак арапских граничних села, једнако право за израелске и палестинске грађане Израела, окончање ратног стања и споразум о међународној формули за надгледање светих места у граду Јерусалиму“ (Бисенић, 2018).

Испитивање корена и узрока израелско-палестинског сукоба увек је било у центру светске пажње. Аналитичари непрестано испитују разлог због којег су „интереси“ Израела и Палестине ескалирали у један бескрајни сукоб. Неки аналитичари су показали да је културни елемент увек био важан аспект разумевања корена сукоба. Горе споменута варијабла политичке културе могла би да постане занимљиво средство за разумевање обе позиције у конфликту, како израелске, тако и палестинске. Политичка култура могла би да игра једну од важнијих улога у разјашњавању узрока конфликта а такође би могла да помогне да се расветле и симптоми овог сукоба. Овде ћемо да направимо мају дигресију и напоменути да је крај хладног рата утицао на позицију терористичких организација и група на светској сцени. Технолошки развој и глобализација постали су плодно тло за настанак неких организација овог типа, док су друге латентно почеле да делују у међувремену. Глобализација и савремена технологија пружиле су овим организацијама могућност коришћења нових средстава у својој борби, што ће рећи да су се „начин деловања, методе и средства терористичких група и организација мењали, али је суштина тероризма као начина борбе остала иста“ (Јазић, 2013). Наиме, у тренутку када се сукоб Израела са Палестинцима разбуктавао на терену, друштвене мреже су постале простор за вирално емитовање тензија. Дезинформације о ескалацији насиља шириле су се друштвеним мрежама. Објаве, од којих је неке спонзорисала израелска влада, неретко обилују нетачним информацијама. У исто време друштвене мреже нису заузеле став о дезинформацијама које су пласиране преко њихових платформи. (www.slobodnaevropa.org)

Дакле, израелско-палестински сукоб отвара нова поглавља у културолошким и идентитетским расправама и теоријама међународних односа, изнова враћајући процес истраживања корена конфликта на историјски апсект. Већ седамдесет година овог конфликта изнова добија другачије размере, форме и облике. Међународни напори до сада нису уродили плодом у изналажењу његовог свеобухватног дипломатског решења. Стално насиље чини живот обеју заједница несигурним, потхрањујући перманентно трајање конфликта које тако представља сабирни центар екстремистичких актера. Стога, овај конфликт захтева континуирану пажњу међународне заједнице.

Када говоримо о мировним преговорима између Израелаца и Палестинаца такође је важно споменути мадридску конференцију из 1991. године, која је организована под покриветљством Сједињених Америчких Држава и држава бившег Совјетског Савеза. Мадридска конференција имала је за циљ да настави са египатско-израелским преговорима са циљем постизања споразума који би охрабрио друге арапске земље да потпишу споразуме са Израелом. Конференција је за резултат имала постизање мировног споразума између Израела и Јордана 1994. године (Реyнолдс, 2007). Нова иницијатива Арапске лиге исцртавала је мапу према којој се Израел враћа на оквире споразума из јуна 1967. године. Тако би била формирана палестинска држава на Западној обали и у појасу Газе. Заузврат, арапске земље би признале право Израела на постојање (Ибид, 2007). Након различитих покушаја, преговарачи из сенке изнели су „план 2003“ усмерен на Блиски Исток (Ибид, 2007) Блискоисточна мировна конференција у Мадриду имала је за циљ решавање арапско-израелског сукоба и покренула је оно што се данас сматра израелско-палестинским мировним процесом.

Три деценије касније, свет и регион су претрпели тектонске промене, тек у обрисима подсећајући на 1991. годину када се хладни рат приближио крају. Међутим, дошло је време да израелски и палестински лидери трезвеније сагледају глобалне и регионалне трендове који представљају проблеме како за њих, тако и за њихове народе. Уколико обе стране не препознају потребу за ширу слику, вероватно ће насиље наставити да ескалира, нешто налик ономе чему смо били сведоци прошлог месеца (Yоуссеф, 2021 УСИП). Као пре седам година, и сада након једанаест дана сукоба и склопљеног примирја између Хамаса и Израела, поставља се питање: ко је заправо победио. Палестинцима у Гази биће потребно много више од хуманитарне помоћи како би постигли дугорочну стабилност. Они захтевају план одрживог развоја, способност трговине, могућности запошљавања и санацију штете нанете животној средини узастопним бомбардовањем од израелске стране, као и приступ води и боље санитарне услове (Хассан, 2021 Царнегие). Сукоби у Јерусалиму махом избијају из два разлога која се односе на исељавање Палестинаца из својих кућа и градњу нових насеља за Израелце (Бисенић, 2021, Видовдан). Поставља се и питање ста жели Хамас, па уколико се тако посматра онда би и овај конфликт био тек уобичајено „кошкање” две стране које би се брзо окончало са мањим бројем повређених у сукобима каменицама и воденим топовима, да се овога пута није умешао Хамас из Газе, ракетирајући израелске градове (Ибид). С друге стране, има спољнополитичких аналитичара који су мишљења да су разлози за ескалацију сукоба спољнополитички али и унутрашњи. На унутрашњем плану, то је очигледна политичка нестабилноста и у Израелу и у Палестини. Међутим, постоји и омраженост међу младим Палестинцима, који не верују политичарима. (https://rs.n1info.com) Израелско-палестински конфликт је једно од најкомпликованијих питања. Има и оних мишљења који заступају став да је сукоб између Арапа и Израела, поред тога што је то сукоб око територија, заправо етнички, национални и историјски, како смо већ рекли. Па тако политиколзи религије сматрају да је религија једина константа у историји већ две хиљаде година, а да су истраживања показала да сукоби у којима преовладава верски елемент трају дуго са тенденцијом понављања увек изнова и то са великим бројем цивилних жртава. Оно што видимо у израелско-палестинским сукобима видимо и код нас (Ибид).

Од 2007. године, када је Хамас од Палестинске Самоуправе преузео власт над Газом, Израел је према Гази применио оштрију политику како би је одсекао од окупиране Западне обале, укључујући Источни Јерусалим. Израелски званичници нису јавно понудили јасно образложење, али политику оправдавају нејасним политичко-безбедносним разлозима. У сваком случају ово је део ширег контекста процеса раздвајања Палестинаца. Од оснивања 1948. године, политика Израела је била спречавање повратка избеглица и распарчавање палестинских заједница унутар признатих граница Израела и на окупираним територијама (Хассан, 2021, Царнегие Ендоwмент фор Интернатионал Пеаце).

Споменули смо да су млади изгубили поверење у своје политичаре. У драматично променљивом свету, израелско руководство препознаје да ће, све док се окупација буде пружала на максимално екстремистички начин, његов политички легитимитет бити угрожен. Такође, постоји потреба за јединственим и репрезентативним палестинским руководством, посвећеном трагању за истом платформом, а то је маргинализација насилних екстремистичких група. С друге стране, позивање на континуирану поделу, нагризања легитимитета, репресија и лоше управљање рецепт су за трајни неред и слабу међународну подршку. Без јединства, демократије и одговорности неће бити у стању да се суоче са изазовом окончања окупације и успостављењем трајног мира (Yоуссеф, 2021, УСИП).

Постоји пуно различитих приступа разумевању и решавању израелско-палестинског сукоба. Као један од примера може да послужи интегративни начин вођења преговора јер овакав начин преговарања подразумева тражење решења које је прихватљиво за обе стране. Наиме, интегративно преговарање омогућава преговарачима да заједно раде на проналажењу компромисног решења којим би евентуално премостили своје разлике (Левицки, 2011). Будући да ескалација сукоба омета комуникацију и доводи до неспоразума, разумевање емотивне и когнитивне компоненте сукоба има круцијалну улогу у постизању успешног исхода преговора.

  • Ставови водећих сила према израелско-палестинском конфликту

У нади за очувањем стабилности преговорима постигнутог билатералног решења између Израелаца и Палестинаца, нова америчка администрација изразила је намеру да се поново ангажује на страни палестинског народа, након што је претходна администрација предузела неколико акција које су у начелу подржале позицију Израела и наизглед се отуђиле од палестинског руководства (Цонгрессионал Ресеарцх Сервице, 2021). У априлу ове године, Бајденова администрација најавила је наставак неке врсте помоћи Палестинцима. До данас, Бајденова администрација није повукла мере које је предузела Трампова администрација у вези са договорима из 2020. године о нормализацији односа између Израела и Уједињених Арапских Емирата (УАЕ), Бахреина, Судана и Марока, а Бајденова администрација је показала подршку арапско-израелским напорима за нормализацију као гарантима стабилности у постизању билатералног решења. У вези са њиховим договором са УАЕ, Израел се сложио у августу 2020. године да обустави планове о припајању дела Западне обале, иако најновија дешавања говоре у прилог супротном (Ибид, 2021).

Главни приоритети политике САД према Палестини кроз низ њених администрација обухватали су тражење стабилног решења израелско-палестинског конфликта, затим подразумевале су помоћ анти-палестински оријентисаном Хамасу, смештеном на Западној обали, као и другим милитантним групацијама, а односили су се и на коришћење помоћи са циљем охрабривања реформи Палестинске самоуправе и економскиг развоја (Цонгрессионал Ресеарцх Сервице 2021, Палестине: Бацкгронд). Још од 2007. године, када је Хамас преузео власт над појасом Газе од стране Палестинске самоуправе, Израел је применио оштрију политику према појасу Газе, одсекавши га потпуно од окупиране Западне обале, укључујући и Источни Јерусалим. Израелски званичници нису понудили јасно објашњење за овакав чин, већ су правдали политику нејасним безбедносним разлозима. У сваком случају, она је део ширег контекста. Од оснивања државе Израел, 1948. године, политика је била таква да се спречи повратак избеглица. Приближно 70 одсто Палестинаца у појасу Газе су избеглице од 1948. године. Крајњи циљ био је да се потисне палестински национални идентитет и да се онеспособе организоване политичке структуре које би биле у стању да их заступају. (Хассан, 2021, Царнегие) Нова америчка администрација очито може да настави са програмима економске развојне, безбедносне и хуманитарне помоћи Палестинцима на Западној обали и у појасу Газе, што се показало у марту и априлу ове године. (www.arabnews.com)

УН, САД, Русија и Европска Унија (ЕУ) недавно су учествовале у виртуелном састанку како би разговарале о поновном активирању дуго одлаганих напора да се покрену преговори Израела и Палестине о изналажењу билатералног решења за њихово вишедеценијски сукоб. Кратко саопштење четири посредника за Блиски Исток, познатији и као Блискоисточни Квартет (Квартет), говори да су изасланици разговарали о повратку садржајним преговорима који ће довести до билатералног решења, укључујући конкретне кораке на унапређењу слободе, безбедности и напретка за Палестинце и Израелце, што је само по себи значајно (Ибид).

Председник Путин је 13. маја ове године, заједно са Генералним секретаром УН Антониом Гутерешом, позвао на окончање израелско-палестинског сукоба кроз успостављање „билатералног решења“, подразумевајући оснивање Палестине као независне државе раме уз раме са Израелом. Русија и УН позивају на наставак разговора у оквиру блискоисточног Квартета – формат који је успостављен 2002. године, а који укључује УН, САД, ЕУ и Русију, са циљем посредовања у Блискоисточним мировним преговорима кроз подршку палестинском економском развоју и изградњи њених институција (Боцхков, 2021 дипломат.цом). Од 2014. године није било суштинских мировних преговора између Израелаца и Палестинаца, а две стране су жестоко супротстављене око суштинских тачака сукоба. Крајем јануара, Генерални секретар УН Антонио Гутереш изјавио је да има „разлога за наду“ у напредак ка окончању израелско-палестинског сукоба после много година пасивног приступа решавању проблема. Гутереш је истакао да ће УН испитати све иницијативе да се омогући „истински мировни процес“ заснован на билатералном решењу (www.arabnews.com). Нови амерички председник, Дзозеф Бајден, желео је да стави ад ацта предлог Блискоисточног мировног решења Трампове администрације и преусмери пажњу са Блиског Истока на индо-пацифички регион, али недавна ескалација израелско-палестинског сукоба променила је тај плана (Bochkov, 2021, diplomat.com).

Више од три деценије Палестинци захтевају независну државу на Западној обали, Гази и Источном Јерусалиму, заправо територије које је Израел освојио у окончањем рата 1967. године. Израел се повукао из Газе 2005. године, али је наметнуо паралишућу блокаду када је палестинска милитантна група Хамас приграбила власт од снага палестинског председника Махмуда Абаса 2007. године Мировни план који је бивши амерички председник Трумп открио у фебруару 2020. године предвиђао је палестинску државу која предаје кључне делове Западне обале Израелу, и стао на страну Израела у кључним спорним питањима, као што су границе и статус Јерусалима и јеврејских насеља. Палестинци су план жустро одбацили. Убрзо након тога, 20. јануара 2021. године, инаугурисан је амерички председник Џозеф Бајден, а његова администрација најавила је обнављање дипломатских односа са Палестинцима и нову помоћ палестинским избеглицама. Ово је био представљало преокрет у односу на Трампов рез и кључни елемент америчке обновљене подршке проналажењу билатералног решења. Као што је већ речено, Квартет је успостављен 2002. године и критикован је због неуспеха да убеди или изралеске или палестинске власти да промене своју политику и да преговорима дођу до окончања сукоба. (www.arabnews.com) За сада, изасланици Квартета не помињу никакве будуће кораке.

  • Кратак осврт

Што се тиче Русије и Кине по питању овог конфликта, оне заузимају уздржанији став. Русија позива обе стране да смање тензије и мирним путем дођу до решења. Став Кине сагласан је са ставом Русије, позивајући обе стране на уздржаност како би се избегле нове жртве. Русија и Кина су познате по томе да деле заједнички став у Уједињеним Нацијама као камену темељцу глобалне политичке номенклатуре, супротстављајући се америчком међународном поретку заснованима на владавини права (Боцхков, 2021, дипломат.цом). Ове земље своју подршку решавању овог конфликта пружају махом на реторички начин, у оквиру УН-а, с тим што је утицај Кине ограничен без обрзира на способност и могућност Русије да комуницира са обе супротстављене стране. Кини недостају полуге како би извршила притисак како на Израел тако и на Палестину са циљем да промене своје ставове. Кина и Русија су свесне својих недостатака у приступу решавања овог конфликта и с тим у вези не би на себе преузимале улогу гараната мира и безбедности како би избегле евентуалне неуспехе у овом блискоисточном конфлику (Пелаyо, 2021, Атлантиц Цоунцил).

Русија је за сада задовољна чињеницом да су најновији догађаји обновили формат и улогу Квартета у изналажењу решења сукоба, донекле изједначавајући статус Русије са статусом који у Квартету имају САД, ЕУ и УН. Што се Кине тиче, њој одговара да ова блискоисточна криза преусмери међународну пажњу са њеног третмана према ујгурском становништву у Синђијангу. Кина и Русија су увиделе да САД остају водећа сила са значајном утицајем у Израелу, иако процењују да у овом тренутку Вашингтон неће да предузме озбиљан потез како би стране у преговорима приближио решењу (Ибид, 2021). Русији недостају дугорочне геополитичке опције на терену које Кина има, али је много више укључена у региону и константно тражи начине да прошири своје присуство и максимално увећа своју улогу.

Текст је производ истраживања заснованог на теоретским и медотолошким промишљањима и јавно доступним подацима, и не представља став установе у којој је ауторка запослена.

проф. др Љубица Васић

Текст је изворно објављен на сајту Савета за стратешке политике

Leave a Reply