Један од најстаријих објеката техничког наслеђа на подручју града је Ливница „Пантелић“. Налази се у старом језгру Земуна, у оквиру најраније урбанизованог дела српске престонице, на углу Гајеве и Доситејеве улице.

ЛИВНИЦА "ПАНТЕЛИЋ" - Успомена на време кад су звуци чекића одзвањали Земуном 1
Фото: Завод за заштиту споменика

Ова ливница је била позната не само у Земуну и околини, већ и у границама тада Аустроугарске монархије, по технологији и алатима којима су израђивана звона и сатови, а данас је симбол развоја занатства Београда у временском периоду дужем од сто педесет година.

ЛИВНИЦА "ПАНТЕЛИЋ" - Успомена на време кад су звуци чекића одзвањали Земуном 2
Фото: Завод за заштиту споменика културе Београда – Стара зграда ливнице око 1923. године

Од шлосераја до звоноливнице

Све до средине седамдесетих година прошлог века, ова ливница је сачувала оригиналне облике и процесе занатске делатности на нашим просторима и била центар у којем су генерације младих занатлија пекле занат. Давне 1854. године, ливницу је основао Ђорђе Пантелић као браварску радњу за поправку и израду ситнијих предмета за домаћинство. У прво време био је то мали „шлосерај“ (браварска радња) у трошној приземној кући.

У овој радионици производили су се они предмети за чију је израду био довољан ковачки чекић и наковањ, па су се тако у њој ковале браве и кључеви, гвоздене ограде за балконе, степеништа и баште, израђивали шпорети и пећи. У то време, ова браварска радња била је једина радионица, ако изузмемо новосадску, која је израђивала и „баждарила“ кантаре за мерење. Када се најстарији Ђорђев син, Павле, вратио из Беча, 1870. године, почео је њен успон. Павле је увео технолошке и занатске новине у процесе производње. Тако је мала радионица прерасла у праву фабрику торањских сатова за цркве, школе и важније градске палате и звоноливницу. Прославила се под именом „Звоноливница и творница торањских сатова“, али јој је у народу остало име „Ливница Пантелић“. Неки од торањских сатова израђени су за значајне објекте Београда и Србије попут Харишеве капеле на Земунском православном гробљу, Саборне цркве, Војне болнице, Народног позоришта, Крсмановићеве куће на Теразијама, Ратничког дома, Управе фондова и друге јавне објекте.

ЛИВНИЦА "ПАНТЕЛИЋ" - Успомена на време кад су звуци чекића одзвањали Земуном 3
Фото: Завод за заштиту споменика културе Београда – Производни програм фабрике обухватао је звона и торањске сатове, али и први парни чамац и парна локомотива

Иновативни занатски центар

Паралелно са израдом сатова, радионица је почела да лије мала звона за откуцавање часова и у веома кратком року прешла и на ливење звона за школе, суднице и надлештва да би убрзо почела производња и великих црквених звона. С обзиром на то да је од једне до друге поруџбине пролазило доста времена, Ливница је морала да има и додатни програм, па је ова допунска делатност обухватала изузетно широк асортиман од алата, алатних машина, бунарских пумпи за воду, значки за псе, табли са називима улица, фирми и занимања до клупа за црквене порте. Некадашња мала браварска радионица прерасла је у иновативни занатски центар за Земун и околину који је у технолошком смислу, ишао у корак са Европом.

ЛИВНИЦА "ПАНТЕЛИЋ" - Успомена на време кад су звуци чекића одзвањали Земуном 4
Фото: „Српски Сион“, 1894 – Оглас за ливницу с краја 19. века

Нова модерна фабрика

Након Павлове смрти 1924. године, породичну традицију наставио је његов рођак Тома Пантелић, који је, попут својих претходника, стално унапређивао процес производње. Тома Пантелић, не мењајући основни карактер поступка ливења и прилагођавајући га новим захтевима тржишта, одбацио је све техничке поступке који нису одговарали новим материјалима, самим производима и наручиоцима. Нове потребе захтевале су нови и већи радни простор па се због тога 1926. године, према плановима земунског градитеља Јосифа Маркса, приступило преуређењу мале и трошне радионице у модерну фабрику, чији је простор одговарао технолошком процесу ливења звона и изради торањских сатова.

Тада је Ливница добила садашњи изглед и просторну организацију. У новом простору, направљена је ковачница, браварска радионица, стара и нова ливница са ливачким пећима, магацин и канцеларија. Фасада нове зграде је била једноставна са сведеном геометријском декорацијом прозора са примесама необарока. Дворишне фасаде обрађене су скромно без примене декоративне пластике. На кровним равнима издизали су се димњаци, а угаони надвишени лучни тимпан са сатом изнад кога је година оснивања и металним звоном на венцу, просторно је одредила положај ове зграде на углу улица, дајући јој препознатљив и доминантан изглед у непосредном окружењу.

ЛИВНИЦА "ПАНТЕЛИЋ" - Успомена на време кад су звуци чекића одзвањали Земуном 5
Фото: Wikipedia / Николо – Ливница је већ деценијама затворена и препуштена зубу времена

Награде и признања

Три генерације мајстора-занатлија водили су Ливницу, која је, сталним унапређивањем делатности и применом технолошких новина, преузела водећу улогу у занатству као и у свеукупном привредном развоју града. Своје производе излагала је на сајмовима и изложбама у Београду, Осијеку, Будимпешти, Скопљу, Загребу, за које је одликована бројним признањима. Међу најзначајнијим наградама су велика медаља са Будимпештанске изложбе 1896. године организоване у част и Орден Светог Саве В реда којом је краљ Александар И Карађорђевић одликовао мајстора Тому Пантелића.

Осим неоспорног доприноса развоју занатства, за ову Ливницу везани су и други историјски догађаји од великог значаја за привредни развој Земуна и околине. Ливница је конструисала и израдила први чамац са парним мотором на Дунаву, парну локомотиву у самој радионици, а воду из земунске канализације испумпавала је у Дунав користећи пумпе сопствене производње. Све до средине седамдесетих година прошлог века, Ливница је чувала оригиналне облике и процесе занатске делатности на нашим просторима. У њеним радионицама остао је сачуван првенствено алат и то од најстаријег ручног за обраду гвожђа до комплета браварског и алата за ливење звона и израду торањских сатова, као и помоћног прибора и машина.

Иако је Ливница „Пантелић“ важила за једну од најчувенијих фабрика у својој области, већ више од четири деценије није у функцији. Зграда је празна и оронула, већ годинама запуштена и остављена да пропада. Тешко ћемо наћи црквени торањ од Земуна до Беча где нема сата или звона изливеног и направљеног у овој кући. Очувањем целовитости, аутентичног изгледа и увођењем нове намене испунило би се завештање Томе Пантелића, последњег власника и мајстора Ливнице. Не треба заборавити да је ово један од најстаријих објеката индустријске баштине Београда са великим историјским, технолошким, научно-истраживачким, друштвеним и економским значајем. Нажалост, планови да се у њу смести Музеј занатства нису спроведени због недостатка средстава.

Ина Бореновић

Извор: 011info.com

Advertisements

loading...