Комшо, могу ли те нешто приупитати? – вели забринуто, стидљиво, са погледом у даљину, док извлачи дим јефтиних цигарета и нагиње домаћу разводњену кафу из јефтине шољице у локалној биртији. Размишљам како делује као неки од дежурних маргиналаца из Џејевих ретро спотова с почетка деведесетих. Ускоро ћу сазнати да нису само аудовизуелна достигнућа малог весељака „ретро“. Потврдно му климам главом, у знак одобравања.

– Знаш, овај..идем на неки разговор око посла у понедељак. Па, не знам, је ли глупо да тамо споменем да сам три месеца био у рову оне ‘99-те? – пита збуњени комша.

– Што би било глупо? – одговарам још збуњеније.

– Па, шта ја знам, срамота је некако, ваљда – спушта главу покуњено.

Иако се у први мах, после почетне неверице да постоје људи који верују да је срамота бранити своју отаџбину,  иронично насмејах и одмахнух руком, морам признати да ме је комша подстакао на размишљање. Не тако давно, један драги пријатељ, Владимир Бајић („Звуци с камена“) објашњавао ми је како је добром делу омладине, на жалост, фолклор „пасе“ и нешто што служи за исмевање – другар из краја причао ми је како кришом иде на литургије, да не би био предмет подсмеха (о посту да и не говоримо) – гуслама је, по мишљењу дела јавности (или прецизније, стручњака који вешто креирају мишљење јавности), место у прашњавом подруму или каквом вицу – у једном угледном кафићу у центру Новог Сада музици је забрањено да изводи „Марширала Краља Петра гарда“ и „Тамо далеко“, да се неко не би увредио.. Негативних коментара, на крају крајева, либерално-сепаратистичких кругова није недостајало ни на спектакл какав Нови Сад не памти, хуманитарну фудбалску утакмицу „Север за југ“ коју су организовали РФК Нови Сад и удружење „Моја Детелинара“.

Јесмо ли заиста град (покрајина, држава) у којој песме посвећене ослободиоцима, без иједног шовинистичког такта, могу некога увредити; да ли смо постали друштво у којем је црвена неман толико оставила отрова у крвотоку да се стидимо сопствене традиције и части, гадимо Цркве и вере; је ли она друга, бирократска, бриселска аждаја толико чврсто срце народа стисла шапом да су разне „квир недеље“ и сличне глупости ИН, али да су гусле и одбрана отаџбине АУТ?

Одговор смо, дабоме, добили баш на тој Детелинари, где је преко хиљаду грла, из дубине душе, скандирало Космету, онако како само то људи саткани од идеала, а овај народ, иако нас убеђују у супротно, јесте баш такав. Не, нисмо постали такав ни град, ни покрајина, ни држава, само су протагонисти такве накарадне идеје 12 година били власт, задржали одређене конце система, почасна клечећа места у амбасадама, пуне сламарице прљавих пара (уложених у ту кампању) и контролу над добрим делом медија, у циљу реструктуирања српског бића. Лоше им иде, морам признати. Не само због Детелинаре, него и због Максима, морам приметити.

Ког сада Максима, питате се вероватно? Оног који представља оно што Србија стварно јесте, а не што би зли језици и још црње душе хтели да она буде – довољно модеран да се не срамоти пред било ким у свету (напротив), а довољно традиционалан да не заборави ко је, шта је и одакле долази. Довољно прогресиван да задиви било којег странца и учини му дружење задовољством, а довољно конзервативан да се не одрекне себе.

Максим зато није ресторан – или није само ресторан, недавно отворен у Булевару Михајла Пупина 24, као и што ово није реклама. Максим није ни кутак за нас, јер нас је превише да би стали у кутак – нека кутак остане за оне који мисле да је све то аут, остаће им и превише простора. Максим је идеја. Ти си, драги читаоце, Максим.

Максим је доказ, заправо, политике којој се Србија вратила након пола века комунизма и деценију и по досовског лоповлука – да заједно могу и најмодернији амбијент у граду и светска кухиња са једне стране, али и посна јела сваког дана, за све оне који се стиде или оне које ћемо убедити да се не стиде своје вере.

Максим је, коначно, отрежњење и охрабрење за комшу који се мора поносити, уместо стидети, униформом и ровом док је осиромашени уранијум падао по нашим главама. Максим је потреба. И потврда. Пошто је потписник ових редова, поред кафанског мелоса и љубитељ доброг старог панка, Максим је отелотворење оних стихова који су коначно уздигнутој Србији данас најпотребнији, а иза којих стоји култни састав Гоблини: „Када мислиш да си сам, ти подигни руку, ми смо овде, има нас гомила“.

Томо Ловрековић

loading...