“Одмах на почетку да се нешто разумемо – немам ништа ни против хомосексуалаца, ни против њихове шетње. Ко са ким води љубав и шета под руку апсолутно је приватна ствар и свачије право. Волите се људи са ким год хоћете.

Уосталом, кад бисмо мање забадали нос у туђа посла и туђи кревет, много би нам боље у животу ишло. Никога не треба ни осуђивати ни мрзети због личног избора, насиље да и не спомињем, све ми је то веома нехришћански.

Али, оно што ми смета јесте информација која се појавила у медијима – 500.000 евра је државу коштала овогодишња Парада поноса. Опа! Машала, Србијо, па ја нисам имала појма да смо тако богати!

Презадужена држава у којој многи немају хлеб и млеко на столу, излила је из очерупане и ојађене заједничке касетолики новац за два сата блокираног града, свеопштег хаоса и читаве мобилизације војске и полиције.

Држава која је мојој беби закинула повраћај ПДВ-а, јер је то “сувишна администрација”. Укините ПДВ потпуно, очигледно имамо пара у тој нашој јадној каси. И немојте ми рећи повећаће се родитељски додатак – хоће, али појавила се информација да ће се исплаћивати дупло краће! Да, драге маме, уместо две године, добијаћемо тај бедни новчани подстицај за спречавање беле куге само годину дана!

Да онда не чујем “забринуте” званичнике како јадикују и тугују над губитком 40.000 становника Србије сваке године, и како се убрајамо у старије нације у свету!

Ко ће у овој земљи да одгаја децу? Можда моја пријатељица, којој је за вишегодише рмбачење за 30.000 обрачунато14.000 породиљске надокнаде? Можда мој комшија, који је добио отказ у државној фирми сада када чека и друго дете, да би неко други у истој добио стално запослење? Можда родитељи да нам помогну? А, не, они су у кредитима који их годинама даве.

Па, шта вам је, људи, поносну маму Марину која чека 10. дете називају лудом!!!

А шта ћемо са људима којима је новчана помоћ неопходна буквално да би преживели? Сада не причам о глади. Све новине пренеле су апел за помоћ Мариу Јурешићу, младићу који болује од рака коже и којем је потребно 160.000 евра да би му лекари буквално спасили живот. Да ли је у некој каси остало да се излије за њега и њему сличне?

Кад сам у новинама прочитала информацију да је за тих 500.000 евра могло да се купи 3 мамографа, само што ме шлог није стрефио. Надам се да смо сви толико свесни да знамо колико мамографа има у Србији и колико жене чекају на ред. Или колико има гладних који чекају оброк у народној кухињи као озебло сунце.
Још нешто што ми јако смета јесте стално гурање у први план борбе за људска права. Ја искрено не примећујем да су хомосексуалцима нека права ускраћена. Ја их познајем доста и сви су на одличним позицијама, једна је чак и министарка. Супер зарађују и нису никада доживели неки инцидент због свог сексуалног опредељења.

Можда ћете сада потегнути питање насиља и хулигана. Осуђујем сваку врсту насиља, али једно мора да буде јасно – хулиган је хулиган, њему је свеједно ко сте, шта сте и са ким сте у кревету, њему треба само изговор да полупа ово мало града или истресе свој комплекс ниже вредности на слабијем. Срећом, они су, реално, у великој мањини.

Уосталом, шта ћемо са насиљем над женама? Зашто држава не донира 500.000 евра за сигурне куће? Пошто сигурно неће, нека бар да овлашћење и полицији да затвори насилнике. Платите им дневницу да хапсе насилнике и спроводе правду, не да праве имитацију опсадног стања у престоници.

На крају, никако не могу ни да схватим шта тачно представља парада поноса. Не треба да кријеш ко си и шта си, али нема потребе ни да машеш свима испред носа. Јеси ли хомосексуалац због других, да другима покажеш или си једноставно то што јеси? Познајем и случајеве који мисле да је то сада у тренду, па су се, ето, декларисали као геј.

Као што рекох на почетку, гледајмо сви своја посла. Твој посао није да докажеш тамо некоме каква ти је сексуална оријентација.

По мени, никакав успех није шетати потпуно заграђен кордонима оклопљених полицајаца, тенкова, водених топова, коњаника и чиме се већ све служи наша полиција за сузбијање сукоба и окупљања високог ризика.

Брини о себи, свом животу, партнеру, пријатељима. То што ћеш прошетати центром Београда пола сата тешко да ће било шта да промени. Док је ту полиција, све је у реду, али парада, нажалост, никоме неће променити мишљење.

Имала бих још штошта да изнесем, али као да ће то нечему заиста послужити. Можда ће се многи сложити са мном, можда и не, али у држави која увек има неке необичне и ником разумљиве приоритете, на крају ће се све свести на “тра-ла-ла или стару добру изреку: Сваком је његова мука највећа”, закључила је Београђанка.

Извор: (B.M./stil.kurir.rs)