Стјепан Стипе Миочић је Американац хрватског порекла, рођен у Охају (отац Хрват Далматинац, а мајка Хрватица са Кордуна). Његово име је добро познато свим пратиоцима дешавања у борилачким спортовима, јер је већ дуго присутан у такозваном ”ММА” хибридном облику гладијаторских борби.
Стипе је актуелни првак тешке категорије у највећој светској компанији за промоцију ”мешовитих борилачких вештина”, познатој као ”UFC” (Ultimate Fighting Championship из Лас Вегаса). Пре две недеље је (поново) освојио шампионски појас, нокаутиравши (у четвртој рунди, после прилично траљаве претходне три) Данијела Кормијера, који му је годину дана пре тога (такође нокаутом, али одмах у првој рунди) и узео исту ту титулу…
И све то не би било посебно важно, посебно за нас, Србе, да нема једног детаља који заслужује да се с њим упознате.
Наиме, поменути Миочић на себи има неколико тетоважа. Једну веома упадљиву са некаквим крилима и калиграфским текстом на јапанском уздуж кичме, још једну, са крунисаним змајем, на ножном листу (с, наводно, племићким грбом његове фамилије), али и трећу, најмању, којом је заслужио овај мој коментар, на предњем делу стопала исте те десне ноге.
Та споља, величином мала, али веома важна И ОДРЕЂУЈУЋА тетоважа је ГРБ НДХ, преознатљив по белом (а не црвеном) пољу на почетку леве стране препознатљиве хрватске ”шаховнице”. И тим усташким грбом он удара своје противнике, бар када је реч о ножним техникама.
Није Стипе ту једини, пошто сличну тетоважу имају разни Хрвати, па и они из америчке дијаспоре (попут ”ватреног” Дејвида Дила из ”Њујорк Џајантса”, чувеног клуба ”америчког фудбала”), али је у његовом случају овај злогласни грб (раван нацистичком кукастом крсту) нешто много више од обичног ”украса”: ту је он – ударачки део Миочићеве вихорно-убојите десне ноге.
Тако је то код њих, лишених ма какве болећивости према међуратним и послератним деценијама суживота са нама, Србима.
Без обзира на пар симпатичних им српских глумаца, певача и спортиста, они су пресекли сва сладуњава, носталгична сећања из тако им мрске заједничке прошлости.
И ми зато не смемо никад да изгубимо из вида ову њихову сурову одлучност у прихватању павелићевских ”закона” и садистичких ”правила игре” (са Србима). Да се бисмо опет, по ко зна који пут, јалово и прекасно кајали, онда када је обављена ”још једна фаза” давно зацртаног геноцида НАД НАМА И НАШИМ НАРОДОМ.
Морамо да се уозбиљимо и пронађемо у себи бар нешто оне древне (прејугословенске) српске одлучности и мушке жестине (у функцији ”супротстављања злу – силом”).
Иначе смо завршили са сопственом мисијом и, чак, физичким постојањем у историји.
Драгослав Бокан
