Лепа Радић имала је свега 17 година кад су је нацисти обесили. У извештају о егзекуцији СС-овци су написали да је: „Бандиткиња, обешена у Босанској Крупи, показала невиђени инат“. Нациста који јој је намакао омчу на врат пао је у Загребу, на Савској цести. У његовој торби нађена је ова фотографија. 20. децембра 1951. године, проглашена је за народног хероја, као најмлађи народни херој из Поткозарја.

Потресна немачка фотографија усликана непосредно пре погубљења Лепе Радић, младе девојке рођене 19. децембра 1925. године у селу Гашници, код Босанске Градишке. Ово је подсећање на једну од многобројних храбрих девојака и жена које су дале своје животе бранећи слободу и свој народ. Девојчица Лепа је завршила занатску школу у Градишци, где је и живела до почетка 1941. године када су је усташки злотвори одвели у оближњи затвор.

Из њега убрзо бежи 23. децембра исте године и ступа у партизане, желећи борбу против крвника свог народа. Као борац Грбавачке чете Козарског одреда учествовала је у пробоју обруча на Козари, јула 1942., а у августу 1942. године је са борцима Одреда прешла је у Подргмеч. У козарској офанзиви су јој погинули отац Свето, Милан, 15-годишњи брат јединац, и стриц Владо, кога је посебно вољела. У Четвртој непријатељској офанзиви, месеца фебруара 1943. године била је задужена за пренос српских рањеника и организацију збега у Грмечу. Без предаха је обилазила збегове и раштркане групе промрзлих људи, жена и ђеце, склањала их је у заветрине, саветовала како се понашати приликом бомбардовања. У настојању да одржи морал, уверавала је народ да ће „наше бригаде зауставити фашисте!“. Снагу свог веровања упорно је преносила на људе око себе, а требало је много моралне и физичке снаге да се издржи зима у Грмечу и стални притисак непријатеља који није имао милости ни према ђеци у колевци. Све је то Лепа подносила без панике, и многи су се питали: одакле толика снага и отпор у овој крхкој и тако младој српској ђевојчици?

На партизане је тада напала немачка 7. СС дивизија „Принц Еуген“, опколивши их. На Немце је испуцала све метке из својега оружја и јуначки се борила до посљедњег метка хватајући се у коштац са нацистима. Немци су је савладали ударцима кундака и везали. Покушала је, ко зна колико пута, да заштити ухваћени народ кога су есесовци злостављали на путу према Босанској Крупи, „Убијте мене, народ није крив!“-викала је Лепа, посрћући под ударцима легионара 369. дивизије. После тродневног злостављања, доведена је пред подигнута вешала, у багремару између тунела и жељезничке станице у Босанској Крупи. Руке су јој биле везане телефонским каблом, без ципела, само у вуненим чарапама, исцрпљена и изнемогла, али поносна и пркосна чекајући пресуду.

Пре него су јој натакли омчу на врат, узвикнула је: “Бори се, народе, за своју слободу, не дај се зликовцима у руке! Мене нека убију, имаће ко да ме освети!“ На губилишту су јој говорили да ће јој поклонити живот ако каже ко су руководиоци и комунисти међу заробљеним народом и партизанима. Лепа им је одговорила: “Ја нисам издајник свога народа. Они ће се сами открити кад буду уништавали зликовце као што сте ви!“

Мучна тишина је прекинула њену борбену срчаност 11. фебруара 1943. године.


Милан Инђић, Дјеца хероји. „Дом штампе”, Зеница, 1985. године.

loading...