Грчка песма „Не љути се на мене око моје“, са правом је постала химна грчко-српског пријатељства. Она је једна од најлепших балада свих времена, а легенда везана за њу говори у прилог овој дубокој емоцији коју она изазива. Тешка судбина која је задесила српски народ током Првог светског рата, када су под притиском Бугарске и Немачке, наши војници морали да се повуку из Србије, дочекани су на острву Крф од стране локалног грчког становништва.

У временима страдања и ратном вртлогу родила се љубав имеђу Гркиње и једног српског војника кога примарна дужност према отаџбини одваја од вољене. Он креће у пробој Солунског фронта свестан да се можда никада неће вратити. У једном писму он својој девојци шаље речи које она правописно и граматички коригује и претвара их у стихове. Стихови бивају препевани, а један од најбољих интерпетатора тог дела је Јоргос Даларас. Речи песме исказују дубоку наклоност и носталгију, али и то да је дужност и лојалност отаџбини и свом народу стављена и испред сопственог живота и емоције. У оригиналној верзији преписа војник обећава својој драгој да ће се, ако не преживи, вратити њој у облику птице. Зато је моли да се не љути и да отвори своје прозоре…

Не љути се на мене, око моје
Не љути се на мене, око мој Mi Mou Thimonis Matia Mou
што у туђину одлазим,
птица ћу постати
и поново ћу теби доћи.
Отвори прозор
плави босиљку мој
и слатким осмехом
пожели ми лаку ноћ.
Не љути се на мене, око моје
што ћу те сада напустити
и дођи на кратко, да те видим
да се од тебе опростим.
Отвори прозор
плави босиљку мој
и слатким осмехом
пожели ми лаку ноћ.