Вратко Немањић, у епској народној поезији познатији као Југ Богдан, је био српски војвода, жупан и кнез из средине 14. века. Иако су историјски подаци о овој знаменитој историјској личности веома оскудни, на основу родослова династије Немањића зна се да му је Стефан Немања био чукундеда, прадеда велики жупан и краљ Вукан Немањић, а деда жупан Димитрије Немањић ктитор манастира Давидовице и светитељ Српске православне цркве који се слави 7. октобра. Отац му је био жупан Вратислав. Историја каже да је потомак Вратка Немањића ћерка Милица која се око 1353. године удала за Лазара Хребељановића, у народној поезији цара Лазара, који је повео српску војску у Косовски бој. Вратко је имао и сина, жупана Николу Вратковића, који је сахрањен 1389. године у Немањиној задужбини, манастиру Светог Николе код Куршумлије. Вратко Немањић је био војвода на двору свог братанца, цара Душана Силног и имао је важну улогу у грађанском рату у Византији. Историјски подаци кажу да је управљао облашћу око Давидовице. А археолошка истраживања на простору тврђаве у Прокупљу утврдила су да је она подигнута у последњој четвртини 14. века, у време када је кнез Лазар владао тим подручјем. Зато се верује да је Топлицу доделио на управу свом тасту. У прилог томе иде и предање које се чува међу најбројнијим становницима села Гробнице, крај кога се манастир налази. Они се презивају Богдановићи и тврде да потичу од Југ Богдана.
Вратко или не? Неки аутори сматрају да епски Југ Богдан није базиран на историјској личности Вратка Немањића.
За разлику од два историјски позната потомка, у народној песми Југ Богдан, осим ћерке Милице има и деветорицу синова: Бошка, Дамјана, Митра, Момира, Ненада, Николу, Петра, Војина и Степана. Сви они, на челу са оцем, водеће су личности песама преткосовског и косовског циклуса. Али, у народним стиховима су доста различито опевани. У песми „Бановић Страхиња“, Југ Богдан са синовима је представљен у негативном светлу, као слабић и кукавица који се плаши Турака. А у песмама које припадају каснијем периоду, циклусу песама које описују догађаје у време Косовског боја у ком је и погинуо, он и његови синови представљају симбол храбрости, јунаштва, жртвовања и симболичну представу страдања српског народа у тој бици. Народна традиција очувана у песми, описује како је Југ Богдан предводио десно крило српске војске, а помиње се и као један од ликова у историјској трагедији Стефана Стефановића из 1825. године „Смрт Уроша В“.
