На одмору сам и покушавам да се држим подаље од политике како бих напунио батерије. Међутим, разуман глас о иранској политици на енглеском је готово немогуће пронаћи, па… Упркос балављењу западних медија на мање протесте у Ирану, нема потребе за страхом да ће се иранска демократија урушити. Дозволите ми да уђем право у срж ствари и докажем због чега.

Шта су доказали протести из 2009. године? Прво, да је опозиција иранском систему очигледно у мањини. Индикатор тога била је чињеница да су проахмадинеџадовски контрапротести били већи, што је чињеница о којој се ретко говорило. Данас су планирани велики провладини контрапротести широм Ирана, али нека вам је са срећом да нешто о њима чујете.

Друго, још важније, и оно што ни у ком случају не може бити оспорено. Баш као у Венецуели ове године – постоји тврдо језгро грађана који подржавају систем и који ће иранску револуцију бранити својим животима, јер осећају да је иранска револуција (попут чавизма) у значајној мери допринела добитку просечног грађанина. То је разлог због кога се венецуеланска демократија није урушила – због просечне особе која је присуствовала контрапротесту, можда чак држећи пољопривредну алатку. То је оно што је очувало венецуеланску демократију, а не војна акција државе, и то је исто оно што се 2009. догодило у Ирану.

Тако су Иран 2009. и Венецуела 2017. године доказали да Мао није био у праву када је рекао да „политичка моћ потиче из пушчане цеви“. Ако имате довољно људи, све што вам је заиста потребно је импровизовани „клуб“.

Далеко од патетичних оштро критичких дискусија на телевизији, права политика се на крају тиче моћи народа, а иранска влада недвосмислено има народ на својој страни. Година 2009. показала је да, ако ирански народ погурате до ивице, суочићете се са његовом снагом (Иран сада никако није близу ивице, наравно).

ИРАНСКО ДРУШТВО ЈЕ ХОМОГЕНО
Иранска база отпора Басиџа, или, речено западним речником, добровољачке формације су у далеко већој мери увезане у све нивое друштва него чавистички Колективоси (Colectivos). Она је у већој мери слична кинеској комунистичкој партији (изузев формализоване и невероватно ригорозне политике тестирања и селекције), јер се састоји од приближно 11 милиона људи у 80-милионској земљи. Штрајкови су у суштини једини начин да се покрене нека револуција, али је потребно доста среће да штрајк прође поред разгранатог Басиџ-система успостављеног широм синдиката, професионалних организација, студентских група, радних места у индустрији, група државних службеника итд.

Многи од ових чланова нису плаћени. Имају породице које у највећој мери мисле исто као и они. И имају пријатеље који им се не противе отворено, јер су, на крају крајева, још увек пријатељи. Тако да можемо да видимо да се не говори о „групи“, већ у суштини говоримо о отприлике пола Ирана.

Можете да игноришете гвоздену реалност таквих тврдих језгара подршке колико год желите, али их никад нећете поразити изнутра. Никад. За то су неопходне НАТО бомбе, како је показао пример Либије. Постојала је огромна интерна подршка унутар либијског система: био сам тамо када је све то почело, сведочио прогадафијевим протестима и био запањен њиховим интензитетом. Међутим, они су били надјачани америчким и француским бомбама, са 40 тона илегалних достава оружја из Француске, поморском и ваздушном блокадом, проведеном од Велике Британије, Канаде и читаве Западне Европе итд.

Тако би ова анализа требало да одговори на тврдње сваког идиотског западног коментатора о могућем урушавању Ирана. Једноставно кажем: како урачунавате већ доказан огроман број људи који је спреман да заборави политичко ситничарење и компромисе и бори се за иранску владу? Ово нису „тешке речи“ нити „националистички говор“ са моје стране. То је реалност, и она мора бити урачуната у било какву дискусију која претендује да буде озбиљна и вредна постојања.

Стране интервенције и операције „лажне заставе“ такође не представљају бригу за Иран. Такође, требало би имати на уму да је Иран већ имао своју „НАТО интервенцију“ под називом Иранско-ирачки рат. Током осам стравичних година Запад је хушкао Ирак на Иран, снабдевајући га оружјем, жмурећи на најгора зверства почињена хемијским оружјем још од Првог светског рата и учинио све како би креирао, пролонгирао и утицао на најсмртоноснији сукоб у последњем кварталу 20. века.

ИРАН ЈЕ ВИТАЛНИЈИ ОД СЛИЧНИХ ЗЕМАЉА
И то и даље није било довољно. Други лажни западни рат би такође добио подршку у 2018, немојте имати сумње око тога. Иранско-ирачки рат је креирао национално јединство које Либија није имала; либијска револуција је створила највиши животни стандард у Африци и мање сиромашних од империјалистичке Холандије (и бесповратне кредите, бесплатно образовање, здравствену заштиту итд.), али се никада није нашла на тесту. Са друге стране, Сиријци ће ускоро уживати национално јединство креирано у котлу стравичног неправедног рата.

Дакле, у Ирану не постоји тип друштвених подела као у Либији, које би Запад могао да експлоатише. Други лажни западни рат би се несумњиво срео са јединственим одговором усмереним на истеривање страних снага, а Иран никад не би био изигран њиховим лажним обећањима. О томе сведочи масовна подршка нашем праву на нуклеарну енергију иако је она (наводно) кључни узрок нехуманих санкција. Иранско-ирачки рат није само очврснуо ирански систем, већ је ушао у памћење и створио страх који мобилише масе које би се супротставиле његовом повратку.

Иран је у овом смислу као Куба или Кина: револуционарна земља пуна револуционара. Нема ироније у њеној политици нити повратка уназад.

Иран је дефинитивно корак испред Венецуеле на други начин: њена влада није револуционарна, али је базирана на демократској подршци чавизму, која је у основни буржоаска. Не желим да критикујем Венецуелу, али они никада нису институционализовали фундаменталне свеобухватне промене какве су провеле земље попут Кубе, Кине, Вијетнама, Еритреје и других. Ова посвећеност „игрању по правилима“ буржоаског демократског система оставља их веома рањивима и готово добродошлим чини силе које желе да униште добити чавизма.

И то такође није било довољно у Венецуели – чавизам и даље опстаје. Задобио је модрице, крвав је и потресен, али је још увек ту упркос великом напору предвођеном САД да му стане на крај. Извор реакционарног и страног пакта против венецуеланског социјализма је у томе што су чависти исправно почели да примењују промене у кубанском стилу, мењајући свој систем управљања како би постали мање буржоаски, а више земља народне демократије.

Шта је реалистичнији страх? Онај од операције „лажне заставе“ по украјинском моделу. Недавно сам поново емитовао у потпуности игнорисан италијански извештај о тројици снајпериста који су призали да су били плаћени да пуцају на обе стране на украјинском Мајдану. То је проузроковало смрт 100 људи, огроман хаос, накнадну дискредитацију владе, и на крају оно што је данас још увек на снази – страшан грађански рат.

НАПАД ВЕЛИКИХ СТРАНИХ ОБАВЕШТАЈНИХ ГРУПА
Ипак, Украјина није револуционарно друштво. Иранска влада неће и не би смела да дозволи креирање кампа као на украјинском Мајдану. Иран је земља која је опкољена страним силама деценијама и није у позицији да дозволи тип протеста који лични на онај „Окупирај“ протест у Зукоти парку у Њујорку (који је разбијен у току ноћи након мање од два месеца, са још репресије како би се спречио њихов повратак; то је нешто бољи демократски резултат од осталих протеста у САД, који су заустављени много брже; и далеко бољи резултат од Француске, у којој су протести у Паризу развијани сваке ноћи, и били присиљавани да их поново граде наредног дана), зато што сви знамо да би такав протест био са 10 пута више страних оперативаца него у Украјини, и да не постоји могућност да би он био демократски, како би се тврдило. Тамо би били Mosad, CIA, MKO, Ал Каида, ISIS, MI-5, DGSE и све оно најгоре од најгорег на свету. Не можете поредити САД и Иран; Иран бије битку за свој опстанак и сувереитет, док се САД боре како би очувале своју капиталистичку неједнакост.

Како год било, све те стране смртоносне групе не би имале проблем да креирају неку врсту операције „лажне заставе“ која би усмртила стотине недужних Иранаца. Међутим, уколико би било покушаја да се инсталира компатибилан милијардер марионета попут случаја у Украјини – Иран је, на крају крајева, далеко богатији од Украјине. И Иран је такође једини трн на страни западног империјалистичког капитализма у муслиманском свету.

Велику снагу прати и велика одговорност, па тако делује да Иранска влада неће дозволити сценарио украјинског Мајдана. Невероватно је да је у Ирану од 1979. од стране терориста погинуло 17.000 људи; током овогодишњих напада ISIS није било претеране реакције попут двогодишњег ванредног стања, као што је случај у Француској. Иран не ризикује беспотребно и настоји да не антагонизује сопствени народ (што у суштини значи преузимање другачије рсте ризика).

У протестима је погинуло двоје људи, а влада је саопштила да снаге безбедности нису пуцале, већ је за њихову смрт окривила стране агенте. Имајући у виду оно што се догодило у Украјини (и на стотинама других места током година) и имајући у виду масивну демократску подршку коју влада има, било би сулудо и нелогично залетети се у осудама.

Разуме се, то је управо оно што западни медији чине. Они ће очајнички настојати да ово напумпају изван реалних оквира. Они ће балавити над протестима, прикривати сопствено лицемерје, агитовати за рат, и све то због тога што очајнички желе да прогурају своју антииранску агенду. Ово је уџбеник и историјски модус операнди који се неће променити када се западни календар пребаци на 2018. годину за око 12 часова.

То ће вероватно постићи значајан ефекат изван Ирана, а изнутра? Нема шансе. Иран је сувише преокупиран својим проблемима (које свако друштво има, јер људска бића нису савршена) да би био изигран таблоидним новинарством.

ПРАВО НА ПРОТЕСТ
Да ли је Иранцима забрањено да имају нормалне протесте? Ови протести су економске природе. Зар нисте приметили да су они добили замах у већем делу света у току претходне деценије?

Можете имати лудог припадника МКО који је вољан да запали Хамнеијев постер, дајући тако западним медијима прилику да то надувају преко реалне мере, али то је економски протест. Међутим, овде нема продавца воћа који би се самоспалио, као у Тунису, како би очајнички протестовао против корупције, злостављања и свакодневне бруталности. Протести иранском друштву нису непознати: да ли је ваша земља имала већи тихи марш од оног у Ирану 2009? Сећате се тихих маршева из 2009? Памтимо и оне векике протесте из 1979. године. Ови протести су слични са три до 500 протеста дневно у наводно недемократској Кини: тамо се на протестима позива на ефективније владине политике, а не на промену владе.

Имајући у виду да су ови протести економске природе, инсистираћу на томе да Запад иранској влади омогући исти ниво слободе као што је тамо случај када се суочавају са истим демонстрацијама.

Само тренутак… Надам се да Иран није толико зло. Током времена штедње толико сам пута удахнуо сузавац док сам покривао економске протесте у Француској. Само због чињенице да сам страни новинар, нисам био међу хиљадама ухапшених продемократских демонстраната; биле су на стотине забрањених протеста (колико их се још нестало у тишини и угушено у свом настајању?); било је мноштво оштрих затворских казни за водеће активисте; небројено људи је повређено пендрецима и воденим топовима, док су западни медији били у потпуној тишини; небројено много демонстраната је подвргнуто претресима и грубим поступањем полиције.

Али где су били западњаци да позову на „промену режима“ у Француској, као кад позивају из уста западних коментатора? Кад су Оланд и Макрон кроз извршну власт наметнули капиталистичке законе којима су се супротставили широки кругови и који су изазвали антивладине протесте, где су биле оптужбе против њих за „ауторитаризам“? Наравно, нигде.

Ох, заборавио сам да сам на одмору… Не бих требало да траћим време како бих истакао да иранска влада не би требао да брани своје поступке пред западњацима. Међутим, злодела капитализма не узимају одмор.

Истина је да је иранска економска политика трпела штету од антисоцијалистичких и неолибералних идеја, које су се прошириле светом након пада СССР, као што је то био случај у Кини, на Куби, и другим местима.

ПРОБЛЕМИ ИРАНСКЕ ЕКОНОМИЈЕ
Док је Иран имплементирао велики број просоцијалистичких идеја, које су несумњиво редистрибуирале боггатство на невероватно ефикасан начин, он је такође спроводио и неке прокапиталистичке и пронеолибералне идеје. Овај тренд није штедео ни једну државу након 1991. Недавне економске одлуке на Куби и у Кини се не разликују. Међутим, иако је Маркс рекао да је неопходно користити алате капитализма како би се креирао социјализам, то нужно креира економске проблеме.

Без сумње, кључни проблем иранске економије је једноставан: међународна блокада. Сулудо је веровати да је другачије. Како год било, протести могу да буду интерпретирани као доказ да експериментисање са капитализмом не функционише. И, заиста, није никад и никад неће. Неолоберализам је довео до онога до чега је увек и доводио – неефикасности и неефективности.

Ови протести су идентични онима у Француској: против су опадања куповне моћи и незапослености. Зар ми не можемо да имамо „нормалан“ протест? Тужно је, али многи су наведени да верују да су Иранци ванземаљци. Али наши проблеми су у ствари исти као ваши.

Иран има далеко боље алтернативе. Хамнеи притиска у смеру „економије отпора“, која означава националистичку економију уз одбијање капитализма и која је у директној колизији са неолиберализмом. Али Иран је демократија; Хамнеи није ни близу апсолутног владара; постоје подржаваоци капитализма у Ирану.

Срећом, они који подржавају капитализам су у мањини, а Иран прати оно што је дефинисано као „ирански исламски социјализам“. Ови протести ће водити економским променама које имплементирају више исламских и социјалистичких економских принципа. Као што сви знамо, то су две ствари које западни медији мрзе.

Стога, западни медији желе да игноришу ове притужбе које рефлектују скоро универзалне економске проблеме проузроковане Великом рецесијом (чак и у земљама које се не налазе под блокадом) и приказују све демонстранте као оне који се залажу за рушење иранског система.

НАРОД НЕЋЕ ПРОТИВ ИРАНА
То је нонсенс, и то се неће догодити. Разлог је једноставан: овде постоји широка подршка Ирану и народној демократској револуцији, која је успоставила актуелни систем. Поновићу, ја сам на одмору и нећу губити време објашњавајући људима да је небо плаво – промолите главу кроз прозор и, ако се и даље не слажете, мора бити да је мрак, глупани.

Мање важна поента: уобичајена западна тврдња је да су протести одговор на „траћење ресурса“, узроковано подршком и солидарности са местима попут Палестине, Сирије и Ирака. Како год било, анкете показују масовну подршку Иранаца чињеници да се овим земљама помаже у робама и војној опреми. („У којој мери генерално подржавате или се противите чињеници да Иран шаље помоћ“: Хезболаху (71 одсто подржава), Асадовој влади (66 одсто подржава), Хамасу (70 одсто подржава), Шиитима и ирачким Курдима који се боре против ISIS (88 одсто подржава), Иран треба да шаље војно особље у Сирију (63 одсто подржава). Недвомислено је да су они који су против у мањини: стога би промена ових политика била недемократска. Наравно, Запад би био срећан ако би Иран обуставио своје империјалне пројекте. Међутим, ирански политичари раде у демократском окружењу – ако желе да буду реизабрани, морају да спроводе политике које су популарне.

Кључна поента: због чега су демократски протести за реформу политика „знак динамичне и здраве демократије“ када се догоде на Западу, а „индикатор тога да људи желе да сруше систем“ увек када се догоде у незападним земљама? На крају крајева, ови протести ће бити упозоравајући, и, као и сви истински протести, учиниће иранску демократију јачом, а земљу бољом.

Међутим, што се тиче веровања у начин на који западни медији покривају протесте у Ирану, што чине изостављањем информација и необјективно (и капиталистичко-империјалистички, наравно), предлажем да пратите мој пример – уместо тога уживајте у свом одмору. Срећна свима западна Нова година.

Рамин Мазахери – шеф париског дописништва Прес ТВ и живи у Француској од 2009. године. Био је новинар репортер у дневним новинама у САД, и извештавао је из Ирана, Кубе, Египта, Туниса, Јужне кореје и других места

Превео Иван Ристић

Извор: standard.rsthesaker.is