Да је мафијашки и антинародни црногорски режим ушао у терминалну фазу лудила више није никаква тајна, али његови последњи потези изазивају неверицу чак и код оних који мисле да их више ништа од Мила Ђукановића и његове камариле не може изненадити. До којих граница су Дон Мило и његова екипа спремни да иду показује и ситуација од пре пар дана, када су због прекречавања тробојке Краљевине Црне Горе, осликане на једној пасарели у подгоричкој Златици, послали велики број полицијских јединица под пуном опремом, које су на грађане који су се ту окупили да на миран начин изразе незадовољство покушајем затирања својих националних симбола бацали сузавац и димне бомбе. Истовремено, широм Црне Горе несметано ничу нове албанске заставе, попут оне испод моста у Тузима, чија се фотографија ових дана појавила у медијима.

Било би добро подсетити се генезе непринципијелне коалиције црногорског режима и албанског фактора, почев од проглашења независности Црне Горе 2006. године. Наиме, на накарадно осмишљеном и још накарадније спроведеном референдуму, који је претходио проглашењу независности, албанске партије су листом подржале опцију за независност, омогућавајући црногорском режиму да на једвите јаде прескочи вештачки постављену границу од 55% „за“. Албанци су за наведено награђени континуираним учешћем у црногорској Влади, док Срба, који по последњем попису чине трећину становништва Црне Горе, у владајућим структурама нема ни 5%!

Иначе, колику „љубав“ Албанци заправо осећају према Црној Гори показује акција коју су припадници црногорске полиције спровели у септембру 2006. године, када је ухапшено 17 лица албанске националности због сумње да су припремали терористички напад како би створили услове за сецесију Малесије – области која се простире од залеђа Подгорице до границе са Албанијом, а коју Албанци, уз Улцињ, сматрају средиштем свог историјског присуства у Црној Гори.

Наравно, не треба посебно подсећати на издајничку одлуку црногорског режима да у октобру 2008. године призна једнострано проглашену независност тзв. Косова, за шта је тадашњи министар спољних послова Црне Горе Милан Роћен, иначе главни лобиста признавања „Косова“ у Црној Гори и главни Ђукановићев политички саветник, од најбогатијих шиптарских бизнисмена Беџета Пацолија и Екрема Луке добио по један стан на елитним локацијама у Москви…

Уочи парламентарних избора 2016. године, који су познати по покушају Ђукановићевог режима да их стави у други план инсценирањем наводног „државног удара“, Милова Демократска партија социјалиста (ДПС) је аминовала масовни упис Албанаца из Албаније и са КиМ у црногорске бирачке спискове, све у циљу омасовљавања бирачког тела ДПС. За ову „услугу“, подгоричко насеље Тузи, иначе већински насељено Албанцима, у септембру 2018. године добило је статус самосталне општине.

Када је реч о догађајима скоријег датума, посебну пажњу је привукао скуп Албанаца из дијаспоре, пореклом из Малесије, одржан средином августа 2019. године у месту Тргаја на реци Цијевни, којем је присуствовао и лидер шиптарског екстремистичког покрета „Самоопредељење“ Аљбин Курти, и на којем су биле истакнуте искључиво албанске заставе. Иако је црногорско Министарство културе, на челу са Александром Богдановићем из ДПС, тада најавило подношење кривичних пријава против организатора овог скупа, наводећи да су пропуштањем да истакну и црногорску заставу нанели штету „мултиетничком карактеру“ црногорског друштва, то се наравно никада није догодило, будући да су албанске странке припретиле да ће напустити владајућу коалицију и на тај начин угрозити ионако танушну већину Миловог диктаторског режима у црногорској Скупштини.

Такође, црногорски режим се није успротивио постављању споменика албанском сепаратисти са краја 19. и почетка 20. века Деду Ђоу Љуљију у Тузима крајем августа 2019. године, иако се Љуљи својевремено залагао да подручја Плава и Гусиња не припадну Црној Гори.

Да би слика о односу Ђукановићевог режима према албанском фактору и његовим претензијама била комплетна, неопходно је указати на идејно-идеолошки отклон који је ДПС-овска камарила направила од Његоша и Марка Миљанова, а у правцу фашистоидних Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, познатог по томе да је у својим квазиисторијским списима говорио о потреби да се Црногорци уједине са Албанцима, али и Хрватима, у борби против Срба.

Имајући све наведено у виду, није никакво чудо да се ових дана прекречавају тробојке Краљевине Црне Горе и систематски затире свест о заједничком пореклу и прошлости Срба и Црногораца, док се истовремено допушта да албанске заставе и други симболи ничу као печурке после кише. Али након сваке кише по правилу долази сунце, па се са правом можемо надати да ће ускоро огрејати и десетине хиљада верујућих људи који из недеље у недељу мирно шетају широм Црне Горе, бранећи своје светиње, али и свест о српско-црногорском јединству.

Leave a Reply