Километарска колона Срба у страху од терора хрватске војске напушта своје домове. Међу њима сам и ја, беба од двадесет месеци. Мама ме носи у наручју и плаче на сав глас! Дехидрирала сам, борим се за живот, а лекара нема. Нема ни тате, ено га на ратишту, рекли су нам да је погинуо бранећи Крајину.

Врућ је август био те ’95. Тог дана је у нашој кући била уобичајена атмосфера. Тата је већ био на положају, а мама је страховала од сваке гранате која је пала. Имали смо ту несрећу да их је хрватска војска бацала у близини наше куће, па смо често ноћи проводили у подруму. Дан као и сваки други, сви смо срећни и насмејани иако је око нас беснео рат. Доручак, ручак и изненадна посета комшије. Трчи сав узјапурен и виче мојој мами: „Пакуј дјецу и бјежи“.

Срећна сам јер се не сећам ничега… Ово је све оно што су ми моји причали, а неке ствари су дуго крили од мене и мислили да ме тако штите.

Мама узима најосновније ствари, старија сестра ме хвата у наручје и одлазимо код бабе и деде на село. Са неколико прњица јуримо ка старој каменој кући.

– Све је у реду, немојте се бојати. То је само привремено, проћи ће и ово – тешио је маму покојни стриц.

Био је тако наочит и самоуверен, веровао је нашој војсци. Ипак, невоља се осећала у ваздуху.

Избеглице напуштају Републику Српску Крајину Фото: Profimedia/AFP
Избеглице напуштају Републику Српску Крајину Фото: Profimedia/AFP

Преспавали смо у уверењу да ће све бити добро. У 5 ујутру почео је хаос, само неколико сати касније пао је Книн. Пробудила нас је колона људи која је пролазила поред наше куће.

ПАКУЈ СЕ, ПАО ЈЕ КНИН – 5. АВГУСТ

У својој бурној историји Книн су освајали многи, али су га увек ослобађали Срби,и увек је био српски град. Ипак, овај пут нисмо успели.

Четвородневна акција „Олуја“ била је највећа операција етничког чишћења после Другог светског рата, током које су над Србима извршени бројни злочини против човечности. Убијено је преко 2.500 Срба, а 250.000 је протерано са својих огњишта. За почињене злочине нико није осуђен.

Наређено је повлачење српске војске. Тате и даље нема. Мама је у паници, не зна ни сама где ће са нас три. Узима оно мало ствари и смешта нас у кола. Прабака неће да иде, покушали су да је убеде, али узалуд.

„Дјецо моја, ја сам се овдје родила и ја одавде не бјежим, па макар ме убили на кућном прагу. Памтим дане кад се ође тукло док један не остане. И опет ћемо сви бити исти кад све прође, а проћи ће. Све је то због крста, они се крсте цијелом руком, а ми са три прста. Не смијете ви њих вређати зато што они не славе крсну славу.“

Сестре код прабаке на селу Фото: Приватна архива
Сестре код прабаке на селу Фото: Приватна архива

Пожурују нас са свих страна да кренемо, мама покушава да сакрије страх због старијих сестара. Колона се полако креће, нема јој краја. Полако пада ноћ, а ми и даље не знамо где идемо. Намучени народ верује да је све привремено, били су убеђени да ће се вратити. До нас допиру само ужасне вести – убијен, осакаћен, мучен.

Одједном се зачуо познати глас, сестре су повикале: „Мама, мама, ево га ћаћа!“  Тата је на себи имао неку поцепану маслинасто зелену мајицу, био је сав прљав и ошамућен, али срећан је јер нас је коначно пронашао. Био је на положају када је Книн пао, међутим, њих о томе нико није обавестио. Сада смо опет сви заједно, идемо даље.

„Склањајте се с пута, гађају нас!“ Тата нас је брже-боље зграбио и одвео у шуму која се налазила у близини. Већ следећег тренутка зачуо се прасак. Гранате су падале, а крвави и раскомадани људи лежали су поред пута. Призор који ће мојим сестрама доживотно остати урезан у сећање.

Лешеви цивила у Вуковару током сукоба хрватских снага и ЈНА. Фото: Profimedia/Corbis
Лешеви цивила у Вуковару током сукоба хрватских снага и ЈНА. Фото: Profimedia/Corbis

Рано ујутру стижемо у Бањалуку, ту тек настаје пакао.

ДЕХИДРИРАЛА САМ

Полако се крећемо у колони, и даље нико не верује да је Крајина пала. Нико од наше родбине не зна где смо и да ли смо живи.

Дехидрирала сам пред сам улазак у Бањалуку. Мајка ме узима у наручје и пробија се између аутомобила како би потражила помоћ. Паничи, плаче и вришти.

– Помозите ми, дјете ми умире, не дише – викала је сва уплакана.

Из колоне је истрчала медицинска сестра која ме је узела у наручје и одвела у болницу која се налазила у близини. Док су ме прикључивали на апарате моја мајка је све време испред ординације јецала. После само неколико минута успели су да ме врате у живот.

Када смо изашле из болнице већ је пао мрак. Изгубиле смо се, не можемо да пронађемо тату и сестре, тада није било мобилних телефона. Где ћемо сад? Где ће она сва уморна и изнемогла са двадесетмесечном бебом којој су се пре неколико сати борили за живот? Одлучила је да се врати у болницу код исте оне медицинске сестре, Јадранке Иванковић, која ми је спасила живот. Примила нас је у свој дом.

Знали смо да немамо где да се вратимо Фото: Profimedia/Corbis
Знали смо да немамо где да се вратимо Фото: Profimedia/Corbis

Покушавали смо преко радија да пронађемо тату и сестре. Јадранка је послала наша имена и адресу, а онда је водитељка то понављала. Труд се исплатио, само неколико сати касније опет смо се састали. Коначно смо јели сви заједно, као права породица. Знали смо да нас већ сутра чека нека нова мука, али уживали смо у том тренутку.

11. АВГУСТ – СЕСТРИН РОЂЕНДАН

Није нам дала да идемо док опасност не прође. Рекла је да припрема велико изненађење за нас и да морамо остати бар до 11. августа. Због целе ситуације моји родитељи су скроз заборавили на сестрин девети рођендан. Ипак, ова несебична жена хтела је да сви бар на тренутак забораве пакао који се дешава око нас.

Направила је торту и запалила свећице. Све је било савршено док сестра није наглас изговорила своју рођенданску жељу.

Све је било савршено док сестра није наглас изговорила своју рођенданску жељу Фото-илустрација: Profimedia/Corbis
Све је било савршено док сестра није наглас изговорила своју рођенданску жељу Фото-илустрација: Profimedia/Corbis

„Па ја бих да ми идемо кући, доста смо били у гостима“ – рекла је онако сићушна и наивна. Мама је бризнула у плач. Тата је покушавао да је смири, али узалуд. Све оно што су годинама стварали и градили било је уништено у једном дану.

ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ КРЕНЕ ЗА СРБИЈУ

Свануло је, време да се крене даље. Иза нас је Дрина, далеко смо од куће и свих оних рушевина.

Мамина сестра је живела у Сивцу, малом градићу у Војводини, па смо отишли код ње, иако је полиција покушала да нас преусмери на Косово. Плакали су кад су нас видели, срећни јер смо живи, тужни због свега што нас је снашло. Баба, деда, ујак и ујна, сви су били ту, успели су да побегну. Неколико дана касније појавио се и стриц који је и даље био убеђен да је све то само привремено. Нажалост, умро је у нади да ће све бити као некад, као пре.

Испред теткине куће у Сивцу неколико месеци након одласка из Крајине Фото: Приватна архива
Испред теткине куће у Сивцу неколико месеци након одласка из Крајине Фото: Приватна архива

Уследило је чуђење. Каква је ово равница? Ко овде може да живи? Крајишници, људи „са камена“, овде да опстану? Тешко.

ОДЛАЗИМО У ЦРНУ ГОРУ

Било нас је 15 у кући код тетке, јасан знак да ту не можемо дуго остати. Тата одлази у Црну Гору и налази нам привремени смештај. Неколико месеци касније опет смо сви заједно у Улцињу. Започињемо нови живот, све испочетка, сналазимо се како знамо и умемо. У помоћ нам прискачу Албанци, нуде нам смештај и посао. Мама највише жали што из наше старе куће није понела фотографије.

Једина сачувана фотографија, моје крштење у манастиру Крка Фото: Приватна архива
Једина сачувана фотографија, моје крштење у манастиру Крка Фото: Приватна архива

„Све се може надокнадити и поново стећи, али никада више нећемо бити млади и насмејани као на старим фотографијама које смо заувек изгубили.“

23 ГОДИНЕ КАСНИЈЕ

Сада, 23 године касније, моји родитељи живе у оној старој каменој кући коју су Хрвати неколико пута палили током рата. Да, вратили су се у једно мало место код Книна. И знате шта? Срећни су, коначно су „на свом“. Верујем да ће их многи брже-боље осудити, али не марим.

Хрвати сваког 5. августа славе "Олују" у Книну Фото: Танјуг/Тања Валич
Хрвати сваког 5. августа славе „Олују“ у Книну Фото: Танјуг/Тања Валич

Тата ретко прича о рату, не жели да се присећа свега. Мама се сваког 5. августа затвара у кућу и крије сузе од нас, док колоне аутомобила са хрватским заставама јуре у правцу Книна како би прославили годишњицу „Олује“.

ПРОСЛАВА ГОДИШЊИЦЕ У КНИНУ

Желим само да знам шта тачно ова „господа“ слави 5. августа? Мајку која је сахранила сина јединца поред пута? Извините, али ја вас се не плашим! Не може нико човека убити два пута! Али смејем вам се у лице, баш овде у Книну. Мене нисте отерали, ја моју ђедовину не дам! У Крајини славим своју крсну славу, а сваког 7. јануара на истом том месту прослављамо и Божић.

Била сам међу 250.000 људи који су протерани са својих вековних огњишта, а само захваљујући мојим родитељима, медицинској сестри из Бањалуке и драгом Богу, моје сестре и ја нисмо међу оних (званичних) 2.500 који су оставили своје кости на родној земљи. Што се мене тиче, моја ће деца знати одакле им је мама и чиме се поноси.

Ипак, не оправдавам мржњу,  а јасно је да ће она увек постојати између нас и Хрвата. Иако смо протерани са огњишта на најбруталнији начин, тата ми никада није рекао да треба да мрзим некога само зато што је Хрват.

„Сви смо ми људи дјете моје, то је рат, било је или они или ми. Треба да поштујеш сваку нацију и веру, али никад не заборави ко ти је био ђед!“

(К.Б)

Извор: telegraf.rs

--