Академик Србољуб Живановић о комисији која је 1964. истраживала злодела у НДХ логору: После првих извештаја и само три месеца рада, све је стопирано. Убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Око 20 % жртава живо закопано.
АДА је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ у саставу: др Здравко Марић, Вида Бродар, Атон Погачник и др Србољуб Живановић, септембра 1964. завршила прву фазу испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини са друге стране Саве од логора Јасеновац, уплашили смо се бројева до којих смо дошли. На стратиштима дуж реке, у масовним гробницама које су се простирале на дужини 12,5 километара и ширини 4,5, сложили смо се недвосмислено да ту лежи више стотина хиљада зверски убијених људи – 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома! У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20 одсто њих у гроб отишло.
Ово је, са горчином у гласу, испричао за Новости академик Србољуб Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртава у Јасеновцу и председник Међународне комисије за истину о овом НДХ логору са седиштем у Лондону. Живановић истиче да је Kомисија извршила 130 сондажних бушења на 100 масовних гробница, чији су се ровови протезели између 60 и 80 метара. Радили су, сећа се, три месеца, те далеке 1964. године. После првих извештаја, све је, међутим, стопирано. Држава им није рекла зашто.
Са колегама из Сарајева и Љубљане били сте прва стручна комисија која је за рачун државе покушала да утврди број жртава?
– И пре нас је било истраживања. Прво је било у мају 1945. Kомисија ЗАВНОХ изнела је тада процену о између 500.000 и 600.000 убијених. Две године касније, бивши логораш др Никола Николић са сином у Доњој Градини је идентификовао 258 гробница дужине од 60 до 80 метара дубоких око осам метара. Борци из Kозарске Дубице 1961. поново су почели са истраживањима, мада они нису имали стручна знања. Нас су позвали 1964. и били смо најрепрезентативнија група стручњака до тада. Посебним бушилицама извршили смо отварање 100 гробница и после три месеца тешког рада изнели смо државним органима процену о броју жртава.
У Хрватској признају само недела Мирослава Филиповића.
– Шта рећи о злочинцу, управнику логора, који је на једној миси позвао паству да оде у село и побије све Србе, али да прво убије његову рођену сестру која је удата за Србина. Ја сам на Kонференцији Међународне комисије за истину о Јасеновцу у Лондону извео за говорницу Јеврејку Скибу којој је католичка часна сестра Пулхерија затезала врат како би кољач могао прецизније да удари. Скиба је говорила, а после њеног говора католички свештеници су напустили салу. Драгутин Kукољ, Николом Масић, Јоло Јосип Бујановић, Миховил Марбер, Стјепан Габрић, само су неки од свештеника који су убијали.
Kако је изгледао одлазак у Јасеновац 1964?
– Било је чудно. Велики професори из Београда, Загреба, Љубљане нису хтели ни да чују да буду у саставу те комисије. Пошто је она ипак створена, одабрани су референтни центри из Сарајева, Љубљане и Новог Сада, одакле сам и ја одабран као доцент са медицинским знањем. Сећам се да сам прво отишао у Аушвиц да се спремим за посао јер до тада нисам знао много о истраживању масовних стратишта. У том логору сам видео да су Немци практично, индустријски убијали жртве, правећи од њих сапуне, чешљеве. У Доњој Градини смо наишли на жртве које су садистички убијане из мржње и са великом страшћу.
Kоја вам је прва асоцијација када се данас присетите тог времена?
– Страх и стравичан слаткасти мирис смрти увек када је сонда отворила гробницу. Kада се истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек. Kада год говорим о томе, па и у овом моменту, ја се тресем, а као судски антрополог свашта сам видео. Онда можете замислити какав је то осећај био. Kада видите цуцле, кантице за млеко, флашице…
Вама је било забрањено да фотографишете своје налазе. Шта сте радили са пронађеним стварима у гробницама?
– Нисмо смели да сликамо, али све смо бележили у радне свеске. Сваки члан комисије је водио дневник и после радног дана један другом смо прегледали записнике и потом их потписивали. Сва четири дневника имају потписе свих чланова комисије. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. Рецимо, у лобањама су се тада још налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. На основу рада дошли смо до закључка да је готово двадесет одсто жртава живо отишло у гроб. У гробницама, нарочито тамо где су били ујамљени Роми, налазили смо огромне количине злата, ђердана, дуката, и све то смо после отварања гробница поново сахрањивали. Ми смо имали обећање да ће се истраживање наставити и прављени су планови како даље.
Вама је било забрањено да фотографишете своје налазе. Шта сте радили са пронађеним стварима у гробницама?
– Нисмо смели да сликамо, али све смо бележили у радне свеске. Сваки члан комисије је водио дневник и после радног дана један другом смо прегледали записнике и потом их потписивали. Сва четири дневника имају потписе свих чланова комисије. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. Рецимо, у лобањама су се тада још налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. На основу рада дошли смо до закључка да је готово двадесет одсто жртава живо отишло у гроб. У гробницама, нарочито тамо где су били ујамљени Роми, налазили смо огромне количине злата, ђердана, дуката, и све то смо после отварања гробница поново сахрањивали. Ми смо имали обећање да ће се истраживање наставити и прављени су планови како даље.
Kако сте дошли до броја од 730.000 уморених само у Градини?
– Антон Погачник је радио математичку процену броја жртава на основу броја гробница и на основу броја пронађених жртава у онима које су биле отворене. Сви смо се сложили око ове бројке.
Међутим, пошто сте у јесен 1964. предали налазе, све је стало?
– Обавезали смо се на ћутање у јавности, а ја нисам могао да не говорим. Разговарао сам са једним новинаром „Политике“. Међутим, тај текст никада није угледао светлост дана. Kада сам питао новинара Мому Стефановића шта се догађа, он ми је само кратко рекао да га више никада о томе ништа не питам. После још неких сигнала, 1965. сам емигрирао у Африку, па у Енглеску, а 1968. индиректно ми је саопштено да се не враћам у земљу. Ипак, наставио сам са истраживањем Јасеновца.
Kако коментаришете иницијативу да се Степинац прогласи за свеца, зашта Ватикан тражи и мишљење СПЦ?
– Kада је та иницијатива објављена добио сам из Аустралије писмо од Васе Kондића из Сиднеја, који је посведочио да је као седмогишњак видео много католичких свештеника како убијају српску децу. Њега су, вели, спасли Немци. Kондић пише и да је у логору било право славље када би долазио у Јасеновац надбискуп Алојзије Степинац. Носио је некакву посебну униформу, а његов крст је био много већи од крстова осталих свештеника. И он је учествовао у злочинима – преноси Ђивановић делове овог писма. Ово сведочење, како указује, оверено је у адвокатској канцелараји у Аделаиду у Аустралији од стране адвоката Васка Вукоја.
Шта се догодило када су државни органи добили процену стручањка?
– То не знам. Ја сам своју копију понео у Лондон и цео живот сам је носио са собом. Kада сам помислио да је деведесетих година дошло време да се вратим у Београд, предао сам је Архиву Града. Предао сам и још нешто, записник са седнице Светог архијерејког синода СПЦ из 1942. године који је посвећен Јасеновцу, а који је тајним каналима завршио у Лондону 1943.
После рада од 50 година на Јасеновцу и докумената које сте сакупили, шта још мора да се зна?
– Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту… нису дело заведених или изманипулисаних људи. То је производ државне политике НДХ и напора целе те државе да физички истреби српски народ. Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх Kатоличке цркве на челу са Алојзијем Степенцем.Учествовали су сви, хрватски домобрани, обични сељаци, железничари, а када је 1944. постало јасно да Немачка губи рат, поново су сви уложили велики напор да сакрију трагове геноцида. Моша Пијаде и Миле Будак су се сретали и по овом питању. Тито је, како је то открила др Смиља Аврамов, 1944. ишао у тајну аудијенцију код папе. Можда је са територије бивше СФРЈ ова документација нестала, али у светским архивама, у то сам убеђен, постоји.
Шта сте нашли трагајући по свету?
– У Лондону, рецимо у Јавном архиву је више од 2.000 докумената о усташкој држави и злочинима над Србима. У Архиву СССР у Москви смо нашли тек два документа. Плашим се да су браћа комунисти учествовала у прикривању злочина. У малом Музеју холокауста у граду Аки, у Израелу, пронашли смо море докумената и сведочења о овим злочинима. Године 2000. у Њујорку, када је наша Међународна комисија за истину о Јасеновцу излагала везе Kатоличке цркве са геноцидом, устао је професор Мајкл Бернбаум из Музеја Холокауста у овом граду и изгрдио нас што ништа не радимо да се истина сазна. Наиме, ми смо тада имали податак да је око 370 католичких свештеника било директно укључено у ликвидације Срба, док је Бернбаум имао списак од 1.400 имена. Kренувши за овим списком, наша комисија је дошла до имена 1.371 католичког свештеника који је учествовао у ликвидацијама. Ако се зна да је 1941. у Хрватској било око 2.000 католичких свештеника, није тешко израчунути колико их је међу њима било убица.
