У огромној већини одрођених, дезоријентисаних и изопачених Француза и белосветског олоша који је тамо нахрупио и накотио се, Нотр Дам је била можда последња Француска.

Гори и руши се Она, која је звонила 1389, после битке на Косову, Она, коју су јакобински варвари—Французи—очерупали и оскрнавили 1789, Она која је, залечених рана, величанствена и достојанствена, ипак опстала као симбол Париза.

Као да су Французи, учествујући у бомбардовању Србије и отимању Косова сами на себе навукли ову казну. Њих ми није жао, ни најмање. Жао ми је цркве, која је била више моја него њихова.

Има злочина који бивају кажњени и пре Страшног суда. Закони одмазде неумољиво владају светом, а разорне силе ништења традиције настављају свој пир.

Ја не желим да ликујем, нити да се радујем било чијој несрећи. Али не пада ми на памет да жалим Французе—‘нема ме довољно’ да како ваља ожалим невоље и неправде нанете свом, српском роду, којег су немилосрдно истребљивали и чије су цркве и манастире рушиле звери под покровитељством Запада, па и Француске. Жао ми је Нотр Дама, био је мој.

Проф. Др Оливер Томић

Advertisements

Оставите одговор