Пуковник Божидар Делић и мајор Стојан Коњиковац постали су легенде пре двадесет година. Тада још у најбољим годинама, сада, двадесет година касније, не само што су ђенерали у пензији, вероватно још у бољим, били су кад је било најтеже, уз кишу зликовачких тепих и осталих радиоактивно „ сиромашних“ и обогаћених бомби, испред својих подређених- официра, подофицира, војника и нас тзв.резервиста.

Онако као што је својевремено велики војвода Живојин Мишић у својим мемоарима написао да је једина права команда старешине за време рата само она: „ За мном“, а не „ Напред, војско“. Војници су тада старешинама Делићу и Коњиковцу наденула надимке – Делча и Столе.

Позанто је како се тада, претпостављам и сада, ословљавају старешине, а и када су им се надевали надимци.

Ретко кад је било оно из милоште. Углавном и у Титиној ЈНА, али пре и касније, војник ко војник је понешто смишљао како да назове оног изнад себе, али ретко кад из милоште. Најчешће је било због оног другог…

Двадесет година после, и дан данас постављам питање зашто смо Делчу и Столета „ виђали“ и тамо где их је стварно било и тамо где их није , у том тренутку, било.

– Ту су Делча и Столе немој да дуваниш на стражи ноћу.. Ено их, близу, стави капу и закопчај кошуљу до врха, да те не би терали да трчиш пет км поред Дрима!!! Кој мој држиш лозу у чутури за воду сад ће Делча и Столе да врше смотру …
И све тако тако некако ..

Међутим, старешине Делић и Коњиковац су увек били тамо где треба, где се губила глава, где су стицајем неких околности и сами чудом преживели. Сведок сам тога.
Битка за Паштрик је добијена , јер су Делча и Столе били тамо где су требали да буду. И ми преживели, и они мртви и рањени, уз њих.

Синиша Костић

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here