Када човек свако јутро гледа себе у огледало, и тако годинама и деценијама, не примећује на дневном нивоу колико се мења. Промене се одвијају како психичке, тако и физичке константно, али милиметарским корацима. Тек када се погледа у неку фотографију од пре десет или двадесет година, схвати се огромна промена физичка, а ништа мања није ни она дубинска када се сопствени живот рекапитулира где се било онда, а где сад. Све се мења и (о)креће, како у животу, тако и на нивоу међународних односа и светског поретка. Епохалне промене се често не схватају у тренуцима у којима их живимо, већ се накнадно рекапитулирају. Обично у тим периодима догађаји су згуснути, нејасна је узрочно-последична веза међу многима од њих, а чак и са историјске дистанце постоји дилема када је која епоха започета или окончана, када је заиста букнуо неки већи светски сукоб или криза, или када су створени сви предуслови и истински узроци за почетак истог. Нејасно је и да ли између различитих збивања постоји јасна корелација, ефекат домина и преливање, или има и напросто пуке подударности.

Рекао бих да у последњој деценији живимо у ери радикалних промена, које још увек покушавамо да схватимо, као и да у ходу антиципирамо будуће догађаје и све последице, јер смо тренутно у вртлогу историјских збивања и уопште не знамо поуздано на чему ће се све ово завршити. Као и са оним огледалом, тако и све ове промене последњих деценија саме за себе би појединачно биле ситне, али све оне у збиру дају запањујући резултат. Да би се видело, где смо били 2008. а где је свет у 2018. није лоше ни само набројати неке од најважнијих догађаја и промене који су се збиле. Оне су и дубинске, квалитативне, али и квантитативне обзиром да их је на много нивоа. Није тачно да квантитет не доказује ништа, он није увек и једино довољан, али понекад и бројке саме по себи и набрајање доста тога говоре, поготово што су бројке и квантитет увек број и квантитет нечега. Да не би ризиковали са преоптерећењем меморије, на списку преломних збивања последње деценије, држаћемо се златног психолошког правила магичног броја 7, односно ограничења меморије у једном тренутку на пет плус минус два, као најоптималније. Ризикујући, наравно, да нешто важно и изоставимо. Па да видимо списак тих великих догађаја/промена.

  1. Велика светска економска криза – велика криза из 2007.-2008. у САД, а у Европи превасходно 2009., осим што је изазвала злослутне паралеле са чувеном 1933., била је можда и први поуздан знак рађања неког потпуно новог света и крај(х)а униполарног поретка. Најгоре од свега је што она де факто и даље траје, а све више еминентних стручњака упозорава да би брзо могао да уследи нови талас кризе у поређењу са којим би онај од пре деценију изгледао као мачји кашаљ. Надамо се да се ресетовање старог економског поретка и коначно окончање кризе неће решити на начин на који је решена криза из 1933., односно да Бретонвудски поредак неће бити сахрањен на исти начин на који је и рођен – светским ратом. Ова криза, која је на крају највише погодила обичне грађане, али су најодговорнији спасени интервенцијом моћних држава, јер су били ,,сувише велики да би пропали’’, вероватно је кључни узрок свих осталих геополитичких тумбања и разних таласа, међу којима је и успон тзв. популизма. Уместо да се нешто радикално промени, а да одговорни за хаос буду иза решетака, на перверзан начин државни социјализам је спасао најбогатије, док су обични грађани остављени на милост и немилост похлепној глобалистичкој врхушки, а лекције нису научене и поуке извучене, него се и даље срља у сличан круг пакла.
  2. Руска интервенција у Јужној Осетији – овај тзв. Петодневни рат, уз експресно признање независности Абхазије и Јужне Осетије, можда је и преломна тачка, после које више ништа није било исто. Русија је тада, први пут после распада СССР, показала зубе, и поручила да неће толерисати дрске упаде у оно што сматра својим двориштем. Путинов говор на Минхенској безбедносној конференцији годину дана раније, очигледно није озбиљно схваћен, а показало се да прича са почетка 2008. године о Косову као некаквом посебном случају неће пити воду и да се може обити о главу онима који су креирали окупацију наше јужне покрајине. Оно што је почело са Грузијом 2008. настављено је у 2013. са Украјином, само на много драматичнијем нивоу.
  3. Арапско пролеће – које још увек траје. Сви знамо шта се дешава(ло) са Либијом, Сиријом, Јеменом, Ираком… Они који су мислили да ће да обликују по свом нахођењу и интересима ,,Нови Блиски Исток’’ са неопходним порођајним мукама у успостављању нових крвавих граница прерачунали су се и заиграли, па се цео процес резултатски временом све више изокретао против њих. Резултат тога је да је Русија повратила статус глобалне силе и огроман утицај на Блиском Истоку, а од регионалних сила то су урадили Иран, и све више антизападна Турска. Може се рећи да је Америка никада слабија на Блиском Истоку, иако је прерано за отписати је тамо. Оно што је ишло уз Арапско пролеће је и мигрантска криза, која ће се можда испоставити и као уништитељ Европске Уније, а о разорном потенцијалу исте управо сведочимо ових дана. Осим безбедносног аспекта, она разара и на политичком плану, јер је изазвала драстичне поделе у Европи.
  4. Рат у Украјини и Нови Хладни рат – након Грузије, па и Сирије, Русија је показала зубе и у Украјини, иако је крајње ограничила степен своје конфронтације и територијално и ресурсно. Ипак, то је сасвим довољно да паралише Украјину и да спречи да ова икада уђе у НАТО, мада је са руског аспекта поражавајуће да некадашња колевка руске државности буде сагледавана са тог минималистичког и крајње дефанзивног аспекта. Потоње санкције, геополитичко, економско, енергетско итд. сукобљавање, али и нова тачка раздора и подела унутар земаља ЕУ по приступу Русији – иако то није била почетна намера, само су још више ослабиле политички Запад и његово јединство. Крим је руски и заувек ће остати, јер реално нема силе која то може променити, а за Донбас и остатак Украјине је замрзнути конфликт вероватно дуготрајна и најмање лоша опција. Украјина је део шаховске табле у овој глобалној конфронтацији. Колико важан, најбоље је знао покојни Збигњев Бжежински. Русија јача стратешко партнерство са Кином, односе са Турском и Ираном, мултилатералне облике сарадње као алтернативу униполаризмну – БРИКС, ШОС, али изградњи надолазећег мултиполаризма доприноси и са ,,својом’’ Евроазијском економском унијом и Организацијом договора о Колективној безбедности – ОДКБ.
  5. Мегауспон Кине – кинеско стрпљиво гажење ка статусу глобалне економске суперсиле већ је успиње ка самом трону. Но, осим економске моћи, све је јачи кинески (гео)политички и војностратешки утицај. Кина шири свој утицај глобално, већ је почела да отвара војне базе далеко од своје територије на правцима на којима штити своје руте и интересе, а на Јужно кинеско море ставља шапу и претвара га у своје унутрашње море. О Тибету, Синкјангу, Хонгконгу, чак и Тајвану, обојеним револуцијама – више нико озбиљан и не размишља. Кинеска улога у БРИКС-у, ШОС-у, покретању Развојне банке БРИКС, као и Азијске инфраструктурне банке АИИБје круцијална. Кина је вероватно и кључна у будућој дедоларизацији, а појава петројуана је прошла незаслужено потцењена. Нови пут свиле и Иницијатива појас и пут – БРИ су нешто што ће свакако наилазити на отпоре оних који су господарили у претходном униполарном моменту, али то неће зауставити све самопоузданијег кинеског змаја, који је 2013. покренуо овај суперпројекат без преседана. Успон Кине итекако има везе и са доскоро незамисливим сусретом америчког председника са вођом Северне Кореје и са почетком решавања кризе на Корејском полуострву на компромисним основама.
  6. Брегзит, Трамп, успон деснице и тзв. популизма – ако се нека година може сматрати историјском, то је свакако поред 2008. и 2016. година – година изласка Велике Британије из ЕУ и (не)очекиване победе Доналда Трампа. За појаве оваквог типа, сувише је мало времена прошло да би се потпуно изанализирале, јер о овоме ће судити историја. Уосталом све је још увек актуелно, јер Трампова борба и вакат трају, као и развод Лондона и Брисела/Берлина. Нема сумње да су ово тектонске промене, а талас тзв. популизма који руши све претходно устаљене обрасце и против статуса кво је, запљуснуо је цео свет, а поготово Европу и политички Запад. Антиестаблишмент партије и покрети су низали успех за успехом , а осим деснице имали смо и успоне наводне антиестаблишмент левице – Сириза, Подемос, Пет Звездица, па сада Обрадор у Мексику итд. Може се полемисати колико су све ове промене евентуално изникле и одозго и можда планске и контролисане, али сама чињеница да су оне заживеле у масама говори да је нешто било итекако труло у систему и да је зрело било за промене. Такво масовно расположење народа сигурно није без оправданог и великог разлога. Француска, Холандија, па Немачка, Аустрија, Италија, земље Вишеградске групе, Словенија итд. су индикатори који говоре у прилог томе да се велика грудва промена са нејасним крајњим исходом незадрживо закотрљала. Сигурно је мигрантски талас допринео огромном успону антиестаблишмента, деснице најпре, али далеко од тога да је то једини разлог.
  7. Расцеп политичког Запада – осим већ споменутих феномена из претходне ставке, трговински ратови, тарифе, најава подупирања конзервативаца у Европи од стране Трампове администрације, Самит Г7 који је неславно прошао, оштри одговори из Европске уније – говоре у прилог томе да је можда дошао крај Запада каквог смо досада познавали и крај његовог јединства, ако га је икада и било. Предстојећи НАТО самит, пред сусрет Трампа и Путина, можда буде и историјски и изазива огромну стрепњу свих заговорника трансатлантизма и јединства Запада. Дешавају се отворени сукоби и претње, на начин који је био апсолутно незамислив до пре само неколико година. Ако је све то тако јавно, онда можете мислити каква је тајна збрка тек иза кулиса. Још не знамо куда све ово води и да ли је реч о привременом или трајном феномену, али све више се чини да брак између ЕУ и њеног творца САД пуца, а самим тим неминовно мора да пукне и ЕУ. Барем у овом облику у ком је сад, јер постоје многе земље у њој којима је далеко срцу ближи Вашингтон од Брисела и Берлина. Попут својевремено Југославије, и ЕУ може врло лако у неком тренутку постати непотребна за оне који су је створили. Не мора да значи да ће сигурно она брзо нестати, барем не сада и одмах, али све више се показаје да је бацање карте на ЕУ тежак промашај. Ако и нисмо баш сигурни још увек у размере трансатлантског сукоба, не можемо не видети да озбиљних пукотина има, а чини се да се само продубљују.

     Када све ово побројано сагледамо и кумулативно – сетимо се само почетка 2008., рецимо у време противправног проглашења независности наше јужне покрајине. Упоредимо тај тренутак са овим што имамо сада у 2018. и схватићемо колико су се ствари у свету промениле. На нашу корист, верујемо и надамо се, а и ако није баш на неку нарочиту корист, није ни на штету, јер у оном времену нам ништа добро било није. Свет се и даље мења и мењаће се, само је питање да ли се и ми мењамо, пратимо ли све то и да ли ћемо одрадити наш део посла – искористити све то за наше интересе.

Урош Николић

НАЦИОНАЛИСТ.РС