Момчило Мандић, некадашњи блиски сарадник бившег председника Републике Српске Радована Караџића и министар правде током његове владавине, одлучио је да после две деценије ћутања проговори о многим стварима.

Човек који је годинама важио за контроверзног политичара открива како је изгледао састанак државног врха на којем се 1995. одлучивало о судбини Бањалуке, те како је тада текао разговор српског и хрватског председника – Слободана Милошевића и Фрање Туђмана. Открива и да ли је помагао Караџићу док је бежао од Хага, затим ког српског политичара је финансирао, каква је била улога страних служби у Србији после промене власти 2000. године…

Да ли је тачно да сте годинама финансирали Караџића док се скривао од Хашког трибунала?

– Не. Био сам директор државне банке Републике Српске и ми смо за Караџићево скривање и евентуално суђење у Хагу издвојили неки новац. До 1998. смо знали где се налази и дали смо му одређену своту новца. После тога је прекинуо везе са свима нама, осим са малобројним људима с којима је, како се после испоставило, остао у контакту. Тих година смо он и ја криминализовани у медијима, говорили су да шверцујемо дуван, дрогу и нафту, а он је за то време био са шампањцем по западним амбасадама, летовао у Хрватској… Било ми је после жао кад је ухапшен. Исто као и за генерала Ратка Младића. Тад је Борис Тадић, као председник Србије, изашао у јавност да се тиме хвали, сав усхићен и срећан што је генерал ухапшен. Није требало тако, могао је да пусти неког другог да то ради, ако је већ морао да буде ухапшен…

И ви сте хапшени, и то у акцији „Сабља“ 2003. године.

– Хапшен сам искључиво због сумњи енглеске и америчке обавештајне службе да помажем хашке оптуженике, а посебно Караџића. Ухапшен сам по налогу тадашњег амбасадора Британије у Београду, који је 8. априла 2003. године, на сахрани Ивана Стамболића, наредио свом сараднику Душану Михајловићу, тадашњем министру полиције, да ме ухапси. Кад му је овај рекао да немају ништа против мене и да су све претресли, амбасадор му је рекао: „Нисам те то питао, питао сам те зашто није ухапшен, морате га ухапсити.“ Михајловић је све радио по налогу Британаца, њихове службе… Ухапшен сам после неколико дана, и то није, дакле, било на почетку „Сабље“, већ касније. Био сам у притвору 154 дана. У притвору су ме третирали енглески и амерички обавештајци, односно хашки истражитељи који су трагали за хашким оптуженицима. У неколико наврата су долазили после поноћи и одводили ме у неку просторију где су ме испитивали по два-три сата и претили ми да ћу бити оптужен и одведен у Хаг.

Како је то изгледало, какве методе су све користили?

– Рецимо, у једном моменту је у ћелију у Централном затвору, која се звала „Хајат“ зато што је имала WЦ унутар ћелије, дошао Орхан Драгаш с причом да је ту зато што је имао фалсификовани пасош, али сам га одмах провалио и сконтао да је то човек који је убачен од енглеске обавештајне службе да са мном разговара, да ми се приближи и да покуша да сазна где се крије Караџић. Он је ту био пет-шест дана, а после изласка је малтретирао и моју супругу и сина покушавајући – уценама и обећањима – да сазна и од њих нешто о хашким оптуженицима. Иначе, када ми је истекао полицијски притвор од 60 дана, оптужили су ме да сам направио девизни прекршај у Привредној банци Сарајево, оптуживали су ме и за неку „иглу“, која је нађена код виле „Босанка“ иако сам из тог објекта изашао девет година раније… Нисам био ни за шта оптужен, ни осуђен.

Јавна је тајна да сте после 2000. финансирали неке виђеније политичаре у Србији.

– Јесам. Помагао сам финансијски Војислава Коштуницу. Платио сам му неке рачуне за телефон кад су му били искључени, давао сам му за изборе у време док је био председник Југославије… Војо Коштуница је добар Србин, поштен човек, али није био за та времена.

Како то да сте Коштуницу финансирали иако је био део ДОС, о којем говорите само лоше?

– Изузимам Коштуницу, који је регуларно победио Слободана Милошевића на председничким изборима. А међу тим људима који су дошли на власт 2000. године, вршећи државни удар, било је издајника, шпијуна и наркомана. Није се знало ко шта ради. Радили су по инструкцијама Запада, који је разваљивао Србију. Ти из ДОС су се у хотелу „Амбасадор“ у Будимпешти састајали с људима из ЦИА и МИ6, који су имали циљ да се разбије и растури Србија. Ту се добијао новац, и то у кесама. То је после признао и Веља Илић.

Шта то толико замерате демократама?

– Рецимо, највећи живи србомрзац Харис Силајџић је, док је био члан Председништва БиХ, условио тадашњег председника Бориса Тадића да пусти Илију Јуришића, који је овде био притворен и оптужен за тузланску колону (напад на колону ЈНА, 1992. године, када је погинуло више десетина српских војника, прим. нов.). Тадић је наредио да се укине првостепена пресуда од 12 година и пустио га да оде у Тузлу, никад више није одговарао… Ено га слободан.

Да ли сте давали новац листу Национал, који је нападао демократску власт после 2000?

– Никад. Нисам знао ни ко је власник тог листа.

Какво је ваше искуство с Милошевићем?

– Морам да признам: да није било Србије и Милошевића, не би било Републике Српске. Србија нас је хранила, дала оружје, сместила наше породице овде током рата…

Да ли сте се често сретали с њим?

– Не баш често, углавном сам био у неким делегацијама с Момчилом Крајишником, а последњи пут 1995. кад је падала Крајина. Ту смо били Милошевић, Крајишник, Јовица Станишић, Баџа Стојичић, Момчило Перишић и ја. Да није било Милошевића, пала би Бањалука. Тад сам, на том састанку у Ботићевој улици у Београду, присуствовао телефонском разговору Милошевића и Туђмана. Милошевић је тад рекао Туђману: „Уђу ли твоји још 100 метара, дижем авионе на Загреб.“ Онда је Слободан укључио телефон да сви чујемо како Туђман разговара са Антом Готовином (хрватски генерал), који каже: „Ево, на централи палим и гасим светло Бањалуци. Председниче, за 15 минута ћу бити у Господској (главној улици у Бањалуци).“ Онда је интервенисао и Ричард Холбрук, који је Хрватима рекао да их неће бранити, да сва подршка иде другој страни и да ће Срби доћи до Загреба ако крену 100 метара напред. Холбрук и Милошевић су спасли Бањалуку. Иначе, на том састанку сам такође видео и да влада расуло у руководству Србије.

У ком смислу расуло?

– Баџа је нападао и вређао Перишића и његове официре, а Јовица Станишић је нападао Милошевића и јако лоше му говорио о Мири Марковић и ЈУЛ, вређао, говорио да је лоше што она преузима власт и бави се нечим што не зна да ради, упропаштава државу… Срамота ме је било све то да слушам. Ето, они су о томе говорили, свађали се док је овамо Крајина падала…

Има теорија да су Туђман и Милошевић заправо имали договор у вези са ратним сукобом деведесетих.

– Били су блиски, ословљавали су се именима… Шта су договарали, а шта нису – то не знам.

Шта је Милошевићева највећа грешка?

– Мира Марковић.

Каква је била улога паравојних формација током ратова деведесетих? Колико су оне одмогле Србима?

– Највеће зло које се појавило у Босни и Херцеговини тих година су паравојне формације из Србије и Црне Горе. То су биле „жуте осе“, Никшићани, на неки начин и Арканова јединица, Јовићева јединица… Непотребно су убијали старце, углавном су долазили да пљачкају, убијају нејач… Више су зло чинили српском народу него другима и сигурно су допринели да после наши људи у Хагу буду осуђени.

Advertisements
--

1 KОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here