Не могу себи да опростим што приликом бомбардовања Батајнице нисам више инсистирао да људи оду у склоништа, да јесам, можда би мала Милица Ракић данас била жива. НАТО је 10. маја 1999. хтео да гађа резервоар са сто тона флуороводоничне киселине у ‘Првој искри’ у Баричу, да те отрове нисмо испустили у Саву, погинуло би пола Београда.

Никада себе нећу престати да кривим за смрт мале Милице Ракић током НАТО бомбардовања. И сада, 20 година касније, љут сам што тог дана нисам енергичније инсистирао да људи у Батајници оду у склоништа, што их нисам убедио да се заштите од бомби. Да јесам, можда би Милица, тада трогодишња девојчица, данас била жива, можда би ишла на факултет. Тај 17. април 1999. године био је најгори од 78 дана агресије и један од најгорих дана у мом животу.

Овако велику исповест за Информер почиње легендарни Аврам Израел, један од симбола НАТО бомбардовања 1999. године, тадашњи начелник Центра за обавештавање, човек који нас је од 24. марта до 10. јуна те мрачне године чак 142 пута упозоравао на ваздушну опасност уз оно чувено:

„Готово!“ Говорећи о најгорим данима у новијој историји Србије, Израел открива да је током бомбардовања бар у четири наврата избегнуто масовно страдање становништва и додаје да му је о томе тада било забрањено да говори.

Отрови у Сави

Израел каже да је најопаснији дан био 10. мај, када је гађана „Прва искра“ у Баричу. Тада је за длаку избегнута смрт 700.000 људи.

– Током свих 78 дана водио сам велику борбу за право на истину јер сам сматрао да од грађана не смемо ништа да кријемо и да морају да буду обавештени о великим опасностима које нам прете. Оно што мало ко зна јесте да су за време агресије биле четири изузетно опасне ситуације када је могло да дође до еколошке катастрофе и погибије десетина, па и стотина хиљада људи. Прва таква ситуација догодила се када је бомбардована фабрика „Прва искра“ у Баричу. Тада је могао да буде погођен резервоар са сто тона флуороводоничне киселине који се тамо налазио. Да се то десило, имали бисмо стравичне жртве, животе би изгубило између 600.000 и 700.000 људи, нестало би скоро пола Београда. Таква је била процена рачунарско-аналитичке групе коју су чинили познати професори са Хемијског факултета и Факултета за физичку хемију. То смо одмах јавили надлежнима и сва та флуороводонична киселина је испуштена у Саву – каже Израел и напомиње да је тада практично мањом катастрофом избегнута већа.

– Пошто се у додиру те киселине са водом добија креч, река је кључала данима. И ту воду су нажалост пили Београђани и пију је и даље, али у том моменту није било другог избора. Још на самом почетку бомбардовања сам апеловао на власт да измести токсичне материје из петрохемијских комплекса, али нико није хтео да ме послуша.

Он каже да је слична катаклизма током бомбардовања избегнута у још три наврата.

– Када су гађали енергану у Рафинерији у Панчеву, постојао је велики ризик да дође до експлозије која би имала јачину нуклеарне бомбе од десет килотона јер се тамо налазила високотоксична материја винил-мономер. То би довело до катастрофе, до великих разарања и небројених људских жртава. Због тога је из страха тај отров испуштен у ваздух, да би га потом ветар расуо по Србији и околним земљама. То је све после завршило у земљи и затровало је, а последице сигурно осећамо и данас. Након тога, када је погођена трафо-станица на Бежанијској коси, испарило је канцерогено уље пирален, које су удисали Београђани. Замислите колико је то било страшно, деца се играју у парку и удишу тај отров. И на крају, четврта опасна ситуација догодила се када је бомбардовано складиште ракетног горива у Липовичкој шуми. Тада се велики облак сумпора надвио над Београдом, право је чудо да није оставио теже последице – објашњава Израел.

Нисам се плашио

Наш саговорник каже да би и данас са својих 68 година поново на исти начин био на услузи свом народу.

– Заиста се ниједног тренутка нисам плашио, ни када су падале бомбе, ни када ми је живот био угрожен. Али погађале су ме туђе судбине. Смрт мале Милице Ракић ме и данас прогања, због тога сам дуго био потиштен и очајан. А за себе нисам превише марио. Сећам се да смо једном добили информацију да ће бити гађан и наш Центар за обавештавање. Пустио сам све запослене кућама, а ја сам остао да чекам да ме погоде. Били су то најдужих сат времена у мом животу. И сад се најежим када се тога сетим – каже на крају разговора Аврам Израел.


Планирали су копнену инвазију

Аврам Израел открива и да је НАТО у првом месецу бомбардовања планирао и копнену инвазију на Југославију, али су одустали јер су схватили да би изгубили огроман број војника.

– НАТО није очекивао тако велики отпор и што је дуже бомбардовање трајало, они су постајали све нервознији. Због тога су током првог месеца планирали и копнену инвазију, али су одустали јер су схватили да је српски војник озбиљан, борбен и пожртвован и да би имали огромне људске губитке да су ногом крочили овде – сматра Израел.


Косово је српско, као што је Јерусалим јеврејски

Израел каже да ће Косово увек бити српско, баш као што је Јерусалим јеврејски.

– Нисмо изгубили Косово, ни Кумановским споразумом ни након проглашења те једностране независности, ни данас. Косово је српско и док је света и века, остаће српско. Ми Јевреји нисмо имали Јерусалим 2.000 година, али га никада нисмо заборавили и знали смо да ћемо га једног дана вратити. Данас је Јерусалим јеврејски. Иста ситуација је и са јужном српском покрајином – каже Израел.


НАТО данас не би смео да нас бомбардује

Наш саговорник сматра да НАТО алијанса данас не би смела да крене на Србију јер имамо моћне савезнике.

– Србија се борила у много ратова и на крају смо на тим мировним конференцијама углавном уз помоћ савезника успевали да добијемо оно што нам припада. Те 1999. ми једноставно нисмо имали „великог брата“ да нас заштити јер је Русија била слаба. Данас сам сигуран да НАТО не би смео да крене на нас јер поново имамо јаке пријатеље и савезнике у свету – сматра наш саговорник.


Претили су ми смрћу јер сам говорио народу шта се дешава

Аврам Израел, који је данас заменик председника општине Стари град, истиче да се од самог почетка бомбардовања борио против информативне блокаде и тражио да грађани знају истину. Због тога је имао озбиљне проблеме са тадашњим режимом и то је могло да га кошта живота.

– Све је кулминирало када сам јавно упозорио Београђане да облак сумпора из Липовичке шуме иде ка нашем граду и да ако излазе напоље, натопе марамице содом бикарбоном и дишу преко тога. Тада ме је министарка здравља Лепосава Милићевић оптужила да правим панику. Био сам на дневном реду седнице Владе, а људи из врха СПС су инсистирали да ми се забрани да причам. Сећам се да ме је тадашњи цензор Студија Б Урош Шуваковић оптужио да одајем војне тајне и захтевао је да се моја обраћања снимају и преслушавају пре емитовања. Нисам то желео да прихватим. Због тога су хтели да ме ликвидирају, то ми је јавио један мој пријатељ из Министарства одбране.

Према његовим речима, тада је морао да склања породицу и да се са женом крије у илегали.

– После десет дана скривања, звали су ме на састанак са тадашњим командантом републичког штаба Милутином Бојићем. Супруга је преклињала да не идем, плашила се да ме неће више видети. Међутим, од мене су тада тражили да се вратим у Центар за оглашавање и гарантовали ми безбедност.


А. Црномарковић

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here