Пре пар месеци, док је на улицама трајао бунт и достојанствене литије, због накарадног Закона о слободи вероисповести, издвојили су се храбри примери чојства и јунаштва. Многи полицајци и ватрогасци који су бацали униформе, иступили су професори, доктори, али и омладина, као главни покретач промена. Једна млада девојка, успротивила се на никшићким улицама, полицајцима, питајући их зашто чине то што чине, и зашто прогањају и бију свој народ.

Трагом приче, ИН4С је дошао и до једне младе девојке, која је је била на никшићком скверу, када је почео окршај полиције и голоруких грађана.

Лара Требјешанин, храбра млада девојка, попут много својих вршњака, изашла је на никшићке улице, да покаже отпор и пружи подршку Митрополији и осталим епархијама СПЦ у Црној Гори.

Како је казала за портал ИН4С, она је са својим другарицама, била лице у лице са полицајцима, који су те ноћи, у децембру на све начине, па и применом силе, покушали разбију протест слободних грађана.

Данас преносимо Ларин осврт са фејсбука:

Да ли свима тек након смрти морамо да одамо признање и зашто је кроз историју то најчешће тако?

Зашто сви борци за људска права и слободе доживљавају прогон власти, а славу код народа и зашто и у Црној Гори то није тако?

Зашто је ЦГ усамљени случај по том питању, макар на пољу политике, па своје опозиционе лидере, који никад ниједним гестом нису издали вољу народа, назива издајицама и проданим душама? Зашто их красе надимци Војвода и Пипун и да ли имају елементе поруге исти?

Зашто концерн Вијести пушта дан пред Скупштину спинове да НСД и ДНП не подржавају професора Кривокапића, за мандатара Владе, а то изазива енормни бијес народа, дислајкови запљускују фацебоок зид са свих страна, грађани пријете паљењем страначких просторија ДФ-а широм земље, а онда на дан одржавања прве постизборне Скупштине, Милан Кнежевић у свом обраћању негира све спинове и објављује пуну подршку лидер а ДФ-а професору и подршку Бечићу, а народ за мање од 12х од запљускивања негативним коментарима пише извињења.

Зашто не можемо да вјерујемо нашим челницима, него насиједамо и на најмањи спин и провокацију?

Да ли смо толико медијски неписмени, па дозвољавамо да нам гори од нас формирају јавно мњење и лично мишљење?

Вољела бих да ако неко има нека сазнања о Андријиној и Милановој издаји, то овдје у коментарима и наведе.

Данас се обиљежава 5 година од организовања ДФ чувених протеста, који су започели 27.09.2015. и трајали до 17.10.2015. Тада су се чак и наши тренутни коалициони партнери од нас ограђивали и нису хтјели да нам се придруже у тим протестима, али су знали да се јавно ограђују од дивљаштва. ЛИДЕРИ НСД и ДНП никад нису устукнули и никад их није било брига хоће ли их неко окарактерисати као дивље, недипломатичне и нетактичне, већ су увијек били за народ и испред свог народа, по цијену било какве квалификације.

Долазим до закључка да би те људи вољели, а не као њих јавно разапињали, да треба да будеш умјерен. Умјерено конзервативан, умјерено вјерник, умјерено да износиш ставове, умјерено да изговараш већ познате флоскуле. Знате шта? Милан и Андрија су све, само не умјерени. Они су или све или ништа! Дослиједни до краја, а никада на пола. Увијек срцем, а никад само разумом. У томе и лежи њихов највећи гријех, као и медијски и јавни линч.

Ја јесам Андријина братаница, али исто тако и члан и активиста НСД, итекако упућена у политику НСД, чији сам дио. А исто тако сам и дијете мајке која не ради и оца који ради на грађевини. Дијете родитеља, који у овој држави нису остварили пензију, јер нису политички подобни и јер их терен не препознаје. То за случај да се неко пита шта сам добила родбинским везама са Андријом Мандићем.
Можда да прогон, али и понос што моја породица и ја нисмо посустали, упркос свим добронамјерним упозорењима познаника и пријатеља да се политички не профилишемо и офирамо. Понос и радост што од 30.08. можемо коначно слободно да дишемо у својој милој земљи, а да нам нико не спочитава да је не волимо и не осјећамо као нашу. Ми другу немамо!

--

Leave a Reply