Када се каже Албанија, сви помисле на државу која се налази на Балкану, јужно од Србије, и која се граничи са Црном Гором, Македонијом и Грчком. Ова Албанија је прогласила независност 1912. године, али је много векова пре ње постојала Кавкаска Албанија, за коју многи и не знају.

Кавкаска Албанија је прва и права Албанија, која је настала у 2. веку пре Христа и односила се на историјску регију у источном Кавказу, која је постојала на територији данашњег Азербајџана и делимично у јужном Дагестану.

Око првог столећа пре Христа и после Христа земље јужно од Великог Кавказа и северно од Малог Кавказа биле су подељене између Колхида на западу, Краљевства Иберија у средишту и Кавкаске Албаније на истоку.

Албанија на Каквазу налазила се на источним падинама ове планине, измеду Каспијског мора и врха Кавказа. Са њене јужне стране почињала је од Апшеронског полуострва, на коме се налази савремени азербејџански град Баку. Северно од Албаније налазила се земља Алана, северозападно су били Ибери, а западно и јужно од Албаније налазили су се Јермени.

Границе Кавкаске Албаније од 387-706 (црвена испрекидана линија) Фото: Wikipedia/Abu Zarr
Границе Кавкаске Албаније од 387-706 (црвена испрекидана линија) Фото: Wikipedia/Abu Zarr

Јужни део те антицке Албаније припада данас Азербејџану, а северни део Русији. Постојао је један град под именом Албана на обали Каспијског мора између савремених градова Дивиција и Дербента. По имену овог града земља у његовом залеђу добила је име Албанија.

У предисламско време, Кавкаска Албанија (Аран) обухватала је шире подручје од онога после ислама. Древна Албанија прекривала је цело источно Транскавказије, које је укључивало већину територије данашњег Азербејџана и дела Дагестана. Међутим, у постисламском раздобљу географски појам Аран смањен је на подручје између река Куре и Арас.

Главни град Кавкаске Албаније био је Кабалак, у 5. веку главни град премештен је у Партав.

Изворно подручје Албаније обухватало је око 23.000 километара квадратних. Након 387. године територија Кавкаске Албаније, која се понекад од стране научника назива „Велика Албанија“, порасла је на око 45.000 км квадратних.

Политеистичка религија Албаније усмерена је на обожавање три божанства Сол, Зеуса и Луна.

Територија коју је заузимала Кавкаска Албанија, Фото: Wikipedia/Vacio
Територија коју је заузимала Кавкаска Албанија, Фото: Wikipedia/Vacio

Хришћанство је већ током 1. столећа почело да долази у Кавкаску Албанију. Прву хришћанску цркву у регији саградио је свети Елизеја, ученик Тадеја од Едесе, на месту званом Гис.

Убрзо је Јерменија усвојила хришћанство као државну религију (301. године), а краљ Албаније Урнајр примио је сакрамент крштења од Гргура Просветитеља, првог патријарха Јерменије.

Под исламски утицај Албанија је пала након Исламског освајања Персије средином 7. столећа, а укинута је у 8. веку.

Кавкаска Албанија била је кршевита и сиромашна земља, због чега није привлачила освајаче. Била је позната по великим и опасним псима, такозваним кавкаским овчарима. Писало се да је у време када је Александар Велики освајао Азију, пред њега изашао неки владар Албаније и поклонио му једног великог пса.

Албанија, за коју ми данас знамо, налази се на Балкану, јужно од Србије, и граничи се са Црном Гором, Македонијом и Грчком.

Територија данашње Албаније у својој историји била је део римских провинција Далмације (јужни Илирик), Македоније и Горње Мезије. Данашња република је постала независна после колапса Османског царства у Европи након Балканских ратова.

Албанија је прогласила независност 1912. а призната је 1913. и била кнежевина, република и краљевина све до италијанске инвазије 1939, када је основана протекторат фашистичке Италије, а која је 1943. постала протекторат нацистичке Немачке.

Стара мапа на којој су приказане Албаније и Иберија, Фото: Wikipedia
Стара мапа на којој су приказане Албаније и Иберија, Фото: Wikipedia

Социјалистичка Народна Република је основана 1944. под вођством Енвера Хоџе и Партије рада Албаније. Социјалистичка република је распуштена и 1991. је настала модерна Албанија.

КАВКАСКА ТЕОРИЈА О ПОРЕКЛУ АЛБАНАЦА

О пореклу Албанаца постоје три теорије, а према једној од њих, они воде порекло управо са Кавказа.

У VIII веку Арапи су запосели земље око Каспијског мора и иза Кавказа. Халифат је овим освајањем дошао у сукоб са Хазарима. Арапи су били заштитници ислама, а Хазари Мојсијеве вере, па је сукоб, поред других имао и верски карактер.

Хазари су наметали Албанцима врло тежак данак због чега су они стали на страну Арапа и већим делом прешли у ислам. Хазарски војсковођа у ратовима са Арапима је био каганов син Барџил.

Када је ушао са војском у Албанију 730. године наредио је да се само муслимани побију. Та Барџилова наредба је натерала Албанце да беже и да траже спас код Арапа. За то време на Средоземном мору су вођене тешке борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја (Византијско царство), као представника хришћанства.

Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и део јужне Италије, па да би ојачали исламско становништво у овим земљама довели су део становништва из кавкаске Албаније, које је избегло испред Хазара.

Борбе између Арапа и Ромеја на Сицилији су трајале дуго времена и у периоду 827 – 878. Сицилија је подељена на два дела, исламски и хришћански, па отуда назив Две Сицилије. Ромеји су успели 970. године да освоје исламски део и на том простору су преузели Албанце. Један део овог народа превели су у хришћанство.

По једној теорији Албанци воде порекло управо са Кавказа, Фото: Wikipedia/Don-kun
По једној теорији Албанци воде порекло управо са Кавказа, Фото: Wikipedia/Don-kun

Византијски цар Василије II заузео је 20-их година 11. века Нови Епир, а то је приближно територија савремене Албаније у којој су живели Срби и нешто Грка. Један од византијских војних старешина, по имену Тихомир Србин из Белиграда, подигао је устанак 1040. године, с намером да протера византијску власт из Новог Епира.

Тихомирови устаници су били сви Срби и уз помоћ Србије протерали су Византијце из Новог Епира. Због тога су византијска царица Зое и њен трећи муж по реду Константин IX Мономах послали бројну војску у напад на Србију, у јесен 1042. године.

Правац напада је ишао кроз Епир у савремену Албанију која је тада већим делом била територија Србије. Тадашњи млади српски краљ Војислав И са својим синовима, сатро је византијску војску од 70.000 војника на челу са војводом Михаилом, префектом Драчким.

Овај тежак пораз у рату са Србијом је изазвао нереде и побуне у Византији. Један од побуњеника био је и византијски војни заповедник на Сицилији по имену Георгије, звани Манијак. Пошто су га без разлога сменили са дужности, одлучио се на побуну и пошао да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску са Сицилије и јужне Италије и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете.

Албанци су водили своје жене и децу како је било уобичајено у то време. Са том војском се искрцао у Драчу марта 1043. године. О овим догађајима сведочи Византијски историчар и сведок ових догађаја Михајло Аталиота у делу „Historia, Corpus scriptorum Historae“.

Како је Србија била тада у ратном стању са Византијом, Манијак је рачунао на извесне српске симпатије. У борбама са царском војском код Дорјана, сицилијански војвода је погинуо и његов подухват је пропао. Албанци се нису могли вратити на Сицилију, нити су могли да остану на византијској територији, па су тражили да се населе негде у Србији. Краљ Војислав им је дозволио да се населе у једном слабо насељеном брдском пределу у околини Рабана, источно од Крује.


А.М

loading...