У суботу у Шенксвилу (Пенсилванија) бивши председник Џорџ В. Буш говорио је о националном јединству – и томе како се оно изгубило у протеклих 20 година.

„У недељама и месецима након напада 11. септембра био сам поносан што предводим велику, издржљиву и уједињену нацију. Кад је у питању јединство Америке, ти дани делују веома далеко. Чини се да у нашем заједничком животу делује малигна сила која свако неслагање претвара у расправу, а сваку расправу у сукоб култура“.

Иако тога сигурно није био свестан, Буш је у наставку свог говора показао како је поменуто јединство уништено. Наиме, он је повукао паралелу између терористичког напада 11. септембра и демонстрација Трампових присталица 6. јануара, рекавши:

„Нема много културолошких сличности између насилних екстремиста у иностранству и насилних екстремиста у нашој земљи. Али у свом презирању плурализма, занемаривању људских живота и одлучности да укаљају националне симболе, они су деца истог злодуха“.

Допринос поделама

Шта је Буш овде хтео да каже?

Да су Ашли Бабит, ветеранка ратног ваздухопловства убијена при покушају да уђе у Конгрес 6. јануара, и Мохамед Ата, који се зарио у Северну кулу Светског трговинског центра убивши скоро 3.000 људи, „деца истог злодуха“.

Поставља се питање није ли нам сам Буш овде дао пример „малигне силе“ која „свако неслагање… претвара у сукоб култура“?

Буш није поменуо свој лични допринос нашој националној подели: његову инвазију на Ирак, земљу која нам није претила, која нас није напала и није желела рат са нама – како бисмо је лишили оружја које није чак ни имала.

Шта је више допринело губитку америчког националног јединства?

Четири сата насиља руље у Капитолу 6. јануара 2021. године или осамнаестогодишњи рат у Ираку који је Буш покренуо 2003. године?

„У тим судбоносним тренуцима након напада 11. септембра“, поручује Буш, „многи Американци нису могли да разумеју зашто би нас непријатељ мрзео са таквом ревношћу“.

Ипак, много пре 11. септембра, Осама бин Ладен, у својој објави рата Америци, навео је своје разлоге. Наше санкције изгладњивале су децу Ирака. Наше војно присуство на светој земљи Саудијске Арабије, дому Меке, за њих је представљало увреду и богохулни чин.

Након 11. септембра, Буш је напао Авганистан и Ирак. Председник Барак Обама напао је Либију и увукао нас у грађанске ратове у Сирији и Јемену.

Тако већ дуже од 20 година сносимо одговорност за смрт стотина хиљада људи – Авганистанаца, Ирачана, Сиријаца, Јеменаца, војника и цивила – и протеривање још толико људи из њихових домова и земаља.

Да ли су Американци заиста толико несвесни да не виде зашто нас непријатељи „мрзе са таквом ревношћу“?

Многи од ових народа желе да напустимо њихове земље из истог разлога због којег су Американци из 18. и 19. века желели да Французи, Британци и Шпанци напусте нашу земљу и нашу хемисферу.

Мноштво подела

Ипак, нису само Бушови и Обамини ратови одговорни што имамо толико непријатеља и што смо дубоко подељено друштво.

Наше јужне границе преплављују илегални имигранти чији се број, откако је председник Џо Бајден ступио на дужност, кретао око два милиона годишње, са 30.000 „недокументованих улазака“ месечно. Ови потоњи су углавном мушкарци који никада не ступе у контакт са граничном патролом док се крећу према циљаним дестинацијама. Они сада долазе не само из Мексика и земаља из северног дела централне Америке, већ и из око 100 земаља широм света.

Американци страхују да ће изгубити своју земљу због инвазије милиона непозваних људи са Глобалног југа који долазе да им одузму њихову баштину. Они никада нису гласали за ову инвазију, очекујући да је њихови изабрани лидери зауставе. Бивши председник Доналд Трамп задобио је њихово поверење зато што је покушао и, у великој мери успео, то да уради.

За разлику од претходних генерација, наше поделе у 21. веку далеко су шире – нису само економске и политичке, већ и друштвене, моралне, културне и расне.

Подељени смо по питању абортуса, истополних бракова и права трансродних особа. Подељени смо на оне који су за социјализам и оне који су за капитализам. Деле нас позитивна дискриминација, покрет „Животи црнаца су важни“, питање криминала у урбаним срединама, питање оружаног насиља и критичка расна теорија. Деле нас наводи о белачкој привилегованости и супрематији, као и захтеви да једнакост у могућностима уступи место концепту једнакости према дохотку. У условима пандемије вируса COVID-19, подељени смо и по питањима ношења маски и обавезне вакцинације.

Деле нас и захтеви да се сруше споменици и спомен-обележја онима који су, све донедавно, били амерички великани – од Кристифора Колумба до Џорџа Вашингтона, Томаса Џеферсона и Ендрјуа Џексона, од Абрахама Линколна до Роберта Е. Лија, Теодора Рузвелта и Вудроа Вилсона.

Данас смо подељени чак и око неких најосновнијих питања:

Да ли је Америка сада, и да ли је одувек била, добра и велика земља, вредна лојалности и љубави све своје деце и свих својих грађана?

И да ли ми, Американци, идемо ка тој „све јединственијој државној унији“ или идемо ка обнови нашег претходног насилног разједињења?

Патрик Бјукенен

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Leave a Reply