Кажу, продаје нам власт шарене лаже, беду пакује у сјајни и бљештави целофан и на рафове живота је износи као луксуз, медијски кист пажљиво пинк тачкицама покрива сивило, а илузионисти са диктафонима триковима приказују све тамо где је заправо ништа.

Кажу, Пинкови и Информери, ботови и кербери, сервирају грађанима паралелну стварност и лажни бољи живот што никада доћи неће, као онај воз што га Даворин Поповић чека у евергрину Индекса.

Па, још, мимо тога, кажу – ако тако напредујемо, ако тако радимо, па где су европска признања? И, ево, повероваћемо им у све. Баш у све, али у једно не можемо – тешко је да се ди џеј Жекс једно јутро пробудио после луде журке или да је ДЈВ на преподневном колегијуму рекао: “Људи, ајде да измислимо да је Нови Сад европска престоница културе, па још и европска престоница омладине, да би прича била још луђа”.

Не можемо, јер прича није луда, него је истинита – и јер то нису обезбедили дивни, културни, способни и елитни, него крезуби, заостали и неписмени напредњаци. Који су на томе радили годинама, док су се ови први смејали.

И не само то – од затворене партијске институције чији директор спаљује књиге, исти ти крезуби напредњаци су КЦНС трансформисали у модерну европску институцију отвореним за све са стотинама дешавања и хиљадама посетилаца.

Уместо крова који прокишњава и учионица у којима се ученици пењу једни другима на главу, код крезубих напредњака ниче модерна и функционална зграда за понос музичке школе.

Уместо фантомских манифестација на којима су се прали милиони, “крезуби” нуде нове културне станице на Сланој Бари и другим местима, места за културу и подршку квалитету у култури, а не партијским књижицима и буразерским диловима.

Уместо запуштених и напуштених, коровом прекривених простора, имамо обновљен Еђшег и низ сличних подухвата.

Тако, ето, раде ти затуцани, заостали и недорасли. И те резултате грађани препознају. И награђују. А, онима што себе сматрају аријевцима јер гибаницу једу у елегантним белим рукавицама, остаје само да пате. Али, искључиво у своја четири зида – у кабинетима и канцеларијама, никад више.

Томо Ловрековић

loading...

Оставите одговор