Амерички конгресмен Роџер Викер, који је истовремено и председник Хелсиншког комитета у Сједињеним Америчким државама, и члан Дома за спољне послове Конгреса САД Елиот Енџел номиновали су шефицу Фонда за хуманитарно право (ФХП) Наташу Кандић за Нобелову награду за мир. Мислите ли да се ова вест случајно појавила баш сад, у овој години?

На страну то што су Кандићеву номиновали осведочени албански лобисти. На страну и то што је, према мом скромном мишљењу, Нобелова награда толико унижена (сетите се да ју је добио и Марти Ахтисари). Ево неколико чињеница које ће вас навести на размишљање.

Године 2017. награду је освојила Међународна кампања за укидање нуклеарног оружја. Исте године, на седници Генералне скупштине Уједињених нација споразум о забрани нуклеарног оружја (који је званично усвојен), бојкотовале су све земље које поседују ово оружје, укључујући САД. О каквом онда усвајању причамо?! О томе да данас прети нуклеарни рат између Америке и Северне Кореје не треба ни трошити речи.

Године 2013. награду је добила Организација за забрану хемијског оружја. Исте године, Сирија је пријавила арсенал хемијског оружја за који је управо ова организација устврдила да је стопостотно уништен. Зашто су онда Вашингтон, Лондон и Париз прошле године оптужили Дамаск да је користио хемијско оружје у провинцији Идлиб? Дакле, да ли је то оружје икада уништено? Или је Нобел требало само да нам замаже очи.

Надаље, 2012. године награђена је Европска унија. Тек, баш те године је по први пут поменут „брегзит“ (додуше као „Brixit“), односно излазак Велике Британије из ЕУ, што се на крају и десило. Још једна запањујућа подударност!

Дакле, зашто је ове године баш Кандићева номинована за Нобелову награду? Има ли то везе са стратегијом проширења ЕУ, у којој Брисел тражи да Београд и Приштина „хитно“ (и великим словима „ХИТНО“) потпишу правно обавезујући документ? Треба ли подсетити и на надолазеће изборе у БиХ, кризу у Македонији и Грчкој у којој се помиње признавање једнострано проглашене независности Приштине, хаос у Албанији, убиство лидера СДП Оливера Ивановића? Подсетићу и на још једну „подударност“ – баш ове године у јулу на самиту Берлинског конреса у Лондону лидери постјугословенских држава требало би да потпишу Споразум о оснивању РЕКОМ-а, иза којег стоји управо Кандићева!

На крају, логично је поставити питање ко ће и како пробати да у безбедносно крхком региону искористи РЕКОМ? За кога ће та организација водити кампању? И како ће свему томе помоћи Нобелова награда.

Мислите о томе. Изађите из магле.

Милан Добромировић

Извор: milandobromirovic.com