На Васељенској телевизији, из текста Ненада Зорића “Како је Вук Драшковић постао Жаре Магаре” (http://www.vaseljenska.com/misljenja/kako-је-vuk-draskovic-postao-zare-magare/), објављеног 30. априла, сазнајемо да “данашњи Вук Драшковић фанатично напада све оно за шта се онај некадашњи Драшковић фанатично залагао”.

Не би се баш могло рећи да је Вук Драшковић толико ефикасан у потрази за “друштвеним путовима”.Не бих се том особом ни сада бавио да назначеним поређењем није нанесена неправда реченом магарету, паметној животињки коју су и стари Римљани користили када им је требало трасирати неки пут кроз непроходне горске крајеве: магарац им је својим спорим ходом непогрешиво “проналазио” будућу трасу замишљеног пута.

Познанство

Упознао сам тога момка почетком априла 1986. године, у Удружењу књижевника Србије, на протестној вечери којом је обележен излазак из двомесечног затвора једног универзитетског професора из Новог Сада, али је тај скуп искоришћен и да се подржи Петиција 2.016, “последњи напор” србског народа са Косова и Метохије “да легалним начином” зашти­ти “право на животе” својих породица. А тај “последњи напор” био је у поменутој Петицији врло јасно дефинисан:

“…Окупиран је део Југо­славије, простор нашег историјског и националног бића, а гено­цид фашиста над нама Србима на Косову и Метохији сте­као је право грађанства…

Деценијама траје брутални притисак шиптарских шовин­и­ста над нама и нашим породицама, имањима, гробљима и све­ти­њама, на жалост, намерно или случајно то је скривано и за­та­шкавано. Ни њихова отворена побуна 1981. године, против­но свакој паме­ти, није допринела да власти ове земље зауставе остваривање идеологије која по методама и циљу припада фа­шизму. Остваривање етнички чисте територије, а Косово и Ме­тохија то скоро јесу, је основа фашистичке доктрине.

Посебна трагедија је у томе, што уместо радикалних мера супротстављања, власти на Косову и Метохији је маскирају соција­листичком идеологијом.

Док се над нама врши терор из дана у дан, свуда и на сва­ком ме­сту, институције власти у Покрајини остају пасивне… (а) терор над Србима се свакодневно по­јачава наочиглед Европе и целог света, на срамоту Југосла­вије… Због тога захтевамо (између осталог – ИП)… “гаранцију остваривања наших основних људских права по Уставу СФРЈ и међународним конвенцијама, а која су нам апсо­лут­но одузета”.

А Вук Драшковић је те вечери изговорио и следеће:

“Нисам овде вечерас да бих честитао слободу професору Драгољубу Петровићу. Он није изашао из за­твора, он је само променио ћелију… (Мора бити да је афористичар Александар Баљак размишљао слично кад је написао да “живот у слободи не може да се опише. То је требало доживети”). Није ухапшен Коста Булатовић, но ми сви. Тај транспарент, исписан тежачком руком вијорио се неколико дана у Косову Пољу, па је по директиви уклоњен… Откуда нам право да славимо слободу Драгољуба Петро­вића, или било кога у Србији и Југославији, ако до нас допире јаук мученика са Косова… где је окупиран један део наше домовине… Само голема невоља може принудити сељака да остави плуг и кре­не у бунт. Четири и по деценије тежак трпи терор, ослеп­љи­ва­ња, силовања, паљења… у пустој нади да ће се нешто десити… Че­ло­м је додирнуо само дно људског понижења и дубље се нема куд…. Европа и свет су збуњени, ништа не разумеју: како да шиптарска мањина спроводи геноцид над српском већином… Наседају лажи­ма из Тиране, сервиране из Ватикана и Техерана… Остадоше по страни чак и Вождова Топола и Његошево Цетиње… Од сваког на­пуштени мученици дошли су у Београд и разговарали са пред­ставницима непостојеће југословенске државе… Отуд их испрати мука, овде их дочека полиција… Њима се више ништа не може замерити. Ако хоће да се извуку, могу само да промене име”.

Зорану Глушчевићу који је председавао томе скупу остало је само да Вуку захвали “на овим ужасним речима од чије тежине не можемо умаћи”.

Драшковићу годи “хашки документ”

Већ на самом крају октобра 1991, паралелно се одвијају и поли­ти­чке и војне активности. Хрватске оружане снаге безуспешно по­ку­шавају да србски Вуковар претворе у упориште за своју зами­шљену експанзију ка истоку, до Тисе и до Земуна, увек рачу­на­ју­ћи и са неком помоћи са стране. Безуспешан је и усташки напор да се србске одбрамбене линије потисну и код Осека, и у Барањи, и код Винковаца. Притисак Европске заједнице на Горана Хаџића и Милана Баби­ћа, предводнике србских области Славоније, Барање и Западног Срема и Крајине, да на преговорима у Паризу прихвате концепт специјалног статуса за србске области био је безуспешан. Јавности је остало непознато о каквим се притисцима тамо радило, али су и Бабић и Хаџић по повратку у Београд “открили” да су их на при­х­ватање специјалног статуса приморавала неидентифи­кова­на ли­ца из Београда.

Са своје стране, Вук Драшковић, лидер нај­ја­че опозиционе партије у Србији, тражио је од Слободана Милошевића да ста­вове Ев­роп­ске заједнице прихвати “као основу за мирно решење српско­-хр­ва­тског ратног сукоба и агоније свих у Југославији”, чиме би се ста­вила тачка “на погибељну политику која Србе гура у рат про­тив свих, а Србију претвара у гето без иједног савезника у Европи и читавом свету. Хашки документ не нуди све што жели­мо и тра­жи нешто што и не желимо, али он не значи пораз Србије, нити српског народа”. То “нешто што и не желимо”, ван сваке сумње, била је Драшковићева сагласност да се србски народ са по­дручја брозовске Хрватске поново стави под јурисдикцију уста­шке Хрва­т­ске и препусти још једном геноциду.
О каквом се то “хашком документу” радило, може се видети из наредних редака.

Слободан Милошевић дао је 9. октобра 1992. године један повећи интервју Радио-телевизији Србије, у коме га је новинар подсетио да је пре скоро годину дана, 5. новембра, одбио да у Хагу потпише мировни план лорда Карингтона, назван Уговорне одредбе за конвенцију. Одлучујући се на такав корак, Ми­лошевић се, заправо, држао закључака Народне скупштине Ре­пу­блике Србије, одржане два дана раније, у присуству чланова Владе и неких других истакнутих личности из политичког живота Срби­је. Иако је седница била затворена за јавност, србске карте за ту хашку сеансу биле су отворене. Република Србија, готово плебисци­тарно, ставила је до знања urbi et orbi да никакви притисци и ул­тиматуми, када се ради о гаранцијама за слободу и сигурност срб­ског народа у бившој Брозовој Хрватској, неће бити прихваћени. Јасно је речено да се “решења за остварење трајног мира и опста­н­ка српског народа у садашњим административним границама Хр­ва­тске не могу наћи у оквиру надлежности власти Хрватске”, те се тражи да хашки документ утврди гаранције и модалитете за пу­ну заштиту србском становништву на територијама на којима од­вајкада живи.

Такође, Милошевић је истог дана примио и пред­ставнике Српске православне цркве (СПЦ), који су изложили став да се не смеју прихватити никакви ултимативни захтеви усмерени на истребљење србског народа са њихових вековних огњишта на савременим хрватским просторима. Истовремено, био је то и позив Светог архијерејског сабора СПЦ и руководству Србије и свим Србима да се максимално заложе за пружање заштите и свестране помоћи угроженим србским крајинама; само је Вук Драшковић, у ненаменском одговору на тај позив, изјавио за енглески Бибиси да ће у Србији избити побуна уколико Милошевић одбије да прихвати Карингтонов мировни план.

Милошевић је, дакле, одговарајући на питање да ли је његово прошлогодишње одбијање био погрешан корак, изјавио да се “радило о питању части, целе нације и виталног интереса српског на­рода. Да смо прихватили да се Југославија избрише, и да се рази­ђе­мо онако како нам је сугерисано, преко два милиона Срба било би онемогућено да има прави ослонац какав је нашао у Савезној Републици Југославији. Када би се поновила таква ситуација, опе­т бих исто поступио, јер част није роба која се може размењивати”.
Петнаестак дана раније, о том документу говорио је на београдској телевизији и Радован Караџић. Ре­че­, да је, неким чудом, Милошевић потписао онај документ из Хага – била би то катастрофа за све Србе”. Ту је констатацију поновио још једном, пошто се неки гледаlац укључио таквим пи­тањем, не знајући да је Караџић већ о томе причао.

Караџићев одговор директно је супротан ономе што Вук Драшковић говори: “Саветовао сам српском председнику: потписуј хашки документ!” Вук вели да би се потписивањем тога па­пира избега­о рат у Босни и сви би србски проблеми отпали.

У свему томе необично је и то што је лорд Карингтон тих дана такође причао о хашком документу, ваљда прав­да­јући се због повлачења с места председника европске Конфере­н­ције о Југославији (мада није искључено да су га отуд “повук­ли”). Он тврди да би Милошевићев пад био пад Србије, пад Крајине и пад србске Босне. То би био и крај србског питања.

По свему, прихватање “хашког документа” није долазило у обзир, утолико пре што су хр­ватске војне снаге у међувремену кренуле у опсежну акцију по За­падној Славонији, с основном намером да се спроведе систе­матско и немилосрдно истребљење србског становништва са тог подручја. После ултиматума хрватских власти да се сви Срби исе­ле из својих кућа током наредних четрдесет осам сати, преко де­сет хиљада припадника хрватских паравојних и војних формација одмах је започело са злостављањем и убијањем србског станов­ништва и разарањем и уништавањем свега што је србско. Била је то “права” прилика да се деценијама (од настанка пароле о “брат­ству и јединству”) сузбијана али неприкривена хрватска мржња према Србима искаже на изразито нељудски на­чин.

Уверавајући да је требало потписати “хашки документ”, Вук Драшковић залагао се баш за то.
Видљиво је то и из једног ранијег писма којим се лорду Карин­гто­ну обратио Српски покрет обнове из Београда, онај који је, то­ком претходних петнаестак месеци вишестраначја у Србији, нај­жешће словеначке и хрватске сепаратистичке потезе и антисрб­ске политичке ставове пропраћао притисцима на србску владу да при­хвати којекакве федералне, конфедералне, симетрично-кон­фе­дералне, асиметрично-федералне и разне друге геометријске прогресије. Овога пута, потписник те поруке Вук Драшковић ау­торитативно предлаже Лондонској конференција о Југославији да Српској Крајини “неопходно” гарантује конфедерални статус. “Та Хрватска може да буде само конфедерални савез две равно­прав­не републике: српске републике и хрватске републике”, а новина­ри­ма визионарски изражава уверење да ће се, вероватно са година­ма, Срп­ска Крајина у Хрватској “развести” од Хрватске и склопи­ти федерални или конфедерални “брак” са Србима у Босни и Херцего­вини, а исто ће учинити и Хрвати у Босни и Херцеговини са Хрватском, “и он­да ћемо мо­жда добити унитарну државу Срба и Муслимана”.

Било како било, Драшковићево је мишљење да хрватске снаге користе ситуацију што србски народ нигде у свету нема зашти­те и што је “Србима наметнута омча око врата”. Ту омчу, каже он, “Србима око врата намакао је и чврсто је држи, не ни Козирјев, ни Буш, ни Мејџор, него режим српског председника г. Милоше­ви­ћа. Г. Панић не чини ништа, или бар за ових педесет дана (од самог почетка јула 1992, до Преображења – ИП) није учинио ништа да размахне по том чвору, да пукне та узица око српског врата и да на тај начин убрза остварење свих оних прин­ци­па које је изложио кад је дошао из Америке у Београд”.
Што би значило да су Вуку Драшковићу и његовом По­крету обнове, наводно србском, Панићеви мондијали­сти­ч­ки и брозовски погледи, у сваком случају: антисрбски, ближи срцу од стварних интереса србског народа.

Вук Драшковић митингује

Као што је би­ло и предвиђено, у Београду је 9. марта 1992. године одржан велики митинг србске опозиције; тешко је рећи колико је људи на њему уче­ство­вало, али је, према проценама појединих дописника шпанских ли­стова, тамо било око 30.000 људи. Вук Драшковић, неприкосно­ве­ни предводник наводно Српског покрета отпора и стварни инспиратор о­во­га скупа, изјавио је да је “велики подвиг што се јуче, после она­квог застрашивања, испред Храма Светога Саве окупило оноли­ко десетина хиљада људи. За мене, јуче их је било неколико милиона”. Према речима Драгољуба Мићуновића, вође Демократске странке, одржани митинг био је “прекретница у политичком жи­во­ту Србије”, пошто ће “власт убудуће опозицију морати да при­хва­ти као конкурента и партнера у налажењу излаза из кризе”. На конференцији за штампу, он је још додао да је власт, вишедне­в­ним ширењем страха, учинила да је центар Београда изгледао као аветињски град. “Застрашивање је кршење једног од основ­них људских права, па ћемо судовима поднети тужбе против оних који су плашили народ и клеветали организаторе митинга”. Обе­ћао је такође да ће тужба због клевете бити поднесена против пред­сед­ника Социјалистичке партије Србије Борисава Јовића и се­крета­ра исте партије Петра Шкундрића, а против Министар­ства унут­ра­шњих послова због узнемиравања јавности.

Било како било, бечки лист Стандард, врло заинтересован за про­мене у Србији (до којих митингом није дошло), записао је да се “оваква прилика неће ускоро указати: Србија је на међународ­ном плану прикована за стуб срама, а код куће влада привредни, кул­турни и морални хаос”, због чега је “природно да, у таквим околностима, грађани траже промену власти”.

У Србској Крајини није се о митингу много говорило. Ипак, тек да ствар не прође неопажено, влада Републике Српске Крајине упутила је кратак а­пел србским опозиционим вођама да се на најављеним девето­мартовским демонстрацијама уздрже од свих активности које би могле штетити србској ствари у целини. Нешто оп­ши­р­нији били су барањски борци, Милорад Бошковић из Но­вог Чеминца и још тридесеторица, који су се, озлојеђени “митин­шким” догађајима у Београду, обратили Вуку Драшковићу отво­ре­ним писмом:
“Председниче Српског покрета обмане, зашто позивате своје људе у пропаст – на обуставу рада, обуставу школе и свега што нас води ка томе? Ми борци Барање, а и сви остали ратници са првих ватрених линија, знамо да је и овако тешко, а камоли да се још потпуно обустави рад. Ми борци ратујемо, али и радимо, јер без рада нема живота. Председниче СПО, лако је позвати људе да не раде. Пробајте да их позовете да раде и узму пушку и дођу на прве ватрене линије, да помогну својој браћи.

Немојте да их позивате да руше Београд и да пљачкају. Ако то желе, зовите их да оду на линију према Осијеку, па нека ту на рушилаштво, бранећи српски живаљ, узврате рушењем. Председни­че Српског покрета обмане, ми добро знамо да у вашим редо­ви­ма не­ма великих Срба. Углавном су то српски непријатељи. За­је­дно са њи­ма разбијате ово наше Српство, које је сада сложније него икад. Ја и већина мојих сабораца делимо исто мишљење, па је зато крај­ње време да схватите шта радите и Ви и Ваши истоми­шље­ници.

Морамо да признамо да ми борци Барање, Славоније и Запад­ног Срема тешко можемо да верујемо било коме, јер српски на­род је веровао у Тита и био заведен, због чега смо и дошли у ову си­туацију. Морамо да будемо искрени и кажемо да вама поготово ништа не верујемо, јер сматрамо да радите против српског народа. То је наше мишљење и на то имамо право. Ми знамо ону ста­ру: да нам не би Вука Бранковића – ствари би се одвијале мно­го другачије, а и рат би се пре завршио”.

Они су од Драшковића очекивали и одговор, али га није било.

Вук Драшковић за нови Нирнберг

На дан у коме су у Србији држани парламентарни избори, 31. мај 1992, Драшковић је организовао демонстрације. Била му је то лепа прилика да изјави како “ускоро следи Нирнбершки процес за по­ли­тичаре и новинаре који су криви за рат”. Ништа необично за Драшковићеву логику, али се десило да је нема­чки ми­ни­стар спољних послова Клаус Кинкел истога дана поручио да је “разуман пред­лог да се формира међународни суд за злочине против чове­чно­сти”. Не зна се ко је коме “позајмио” идеју о стварању међународног суда, још мање ко је издао на­ређење да се идеја саопшти јавности, са две стране истовре­ме­но. Мада се то нигде не казује, очигледно је да и један и други ми­сле да у “њиховом међународном Нирнбершком суду” треба суди­ти искључиво Србима. Јер, истог тог 31. маја, Драшковић је изра­зио своју спремност да оде у Сарајево и тамо се, у име Срба, извини (како сам рече: “да би се извинуо”) муслиманима и Хрватима за клања која су претрпели.

Подразумева се да су Драшковићева “клања” извели Срби, чему није противречила ни петиција четрде­сет чет­воро лица учлањених у такозвану Српску академију наука, петиција коју је про­читао књижевник Слободан Селенић, бивши Србин, рођен у Западној Славонији,

“Имајући у виду катастрофу коју доживљава Србија, ми доле­пот­писани чланови САНУ сматрамо да би неодложно требало предузети ванредне мере за излазак из ове несреће и за спреча­ва­ње још већих несрећа које могу да снађу земљу у најскоријој бу­ду­ћ­ности. У виду имамо следеће: долепотписани академици оце­ни­ли би као леп гест највишег патриотизма повлачење Слобо­да­на Ми­ло­шевића из политичког живота. Изгубивши преговарачки креди­би­литет у целом свету, а својом политичком акцијом и ак­ци­јом о­них који су га следили у овим околностима, може само да одмогне у покушајима да се Србија врати цивилизованој зајед­ни­ци народа и др­жава. Такође сматрамо да треба одмах формирати привремену концентрациону владу која би имала два најпреча задатка: да руко­води пословима земље до расписивања и спрово­ђења избора за ус­та­вотворну скупштину, свим средствима обуз­да­ва­јући ратна дело­вања, да ступи у преговоре са институцијама које су донеле санкци­је према Србији”.

Барем што се изнетих захтева тиче, академ(иј)ски петиционаши нису много одступали од захтева које је неколико дана ра­није образлагао Вук Драшковић, лидер тада најјаче опозиционе групације у Србији. А како су на те захтеве гледали Срби из ра­се­јања, може се видети из писма које је Српски културни форум из Минхена упутио Вуку Драшковићу:

“Гледали смо те 31. маја на де­монстрацијама у Београду како водиш ону малу поворку заве­де­них Срба. Тужно и јефтино. У име којих Срба се ти извиња­ваш… Ако још имаш мало морала престани са политиком ‘у корист срп­ског народа’, а ако ти је до извињења стало, извини се српском на­роду за своје бесрамне издаје. Ми Срби у Немачкој добро поз­на­је­мо информације које нам се овде сервирају. Питамо се зашто Нем­ци који нас не воле и никад нас нису волели, тебе величају, во­ле и само тебе хоће на челу српског народа”.

--

1 KОМЕНТАР

Leave a Reply