Деведесете се враћају на светску сцену. Сукоби замрзнути пре 30 година су поново актуелни: Нагорно-Карабах, Авганистан, Босна и Херцеговина. У БиХ до пуцњаве још није дошло, али одлука од 26. јула бившег високог представника Валентина Инцка, уведена недељу дана пре његовог одласка са функције, о кривичном гоњењу због негирања геноцида у Сребреници експлодирала је као бомба.

Република Српска, која заузима 49% територије БиХ, одбила је да призна сумњиви закон. Штавише, пре мање од месец дана објављени су званични резултати рада међународне комисије коју је предводио познати израелски историчар Гидеон Грејф, и који говоре да у Сребреници није било геноцида.

Брза радикализација ситуације у БиХ само иде на руку радикалним исламистима које предводи Бакир Изетбеговић, син вође бошњачких сепаратиста Алије Изетбеговића. Он скоро званично прети Републици Српској да се могу поновити догађаји у Српској Крајини, када је у хрватској операцији Олуја за пет дана (4-9. августа 1995.) насилно исељено више од 200 хиљада Срба из Книна и околине.

Јасно је да у овој ситуацији нема потребе говорити о било каквом придржавању одредби Дејтонског споразума, који је створио БиХ у њеном садашњем облику. Нови високи представник, који је на дужност ступио 1. августа, Карл Шмит, потврдио је да ће се придржавати одлуке свог претходника о недозвољености негирања геноцида у Сребреници.

Русија и Кина не признају новог високог представника кога је именовала „квинта“ (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија) без одлуке СБ УН о продужетку његовог мандата. Не признаје га ни Милорад Додик. Неки оптимисти верују да је закон о Сребреници само монета за поткусуривање да би Срби, а значи и Русија и Кина признали институцију високог представника за БиХ, која укључује „бонска овлашћења“, према којима овај високи представник, у ствари, има неограничену власт у земљи. Али то би било превише једноставно за Балкан. Штавише, продужење мандата високог представника у надлежности је СБ УН.

Истовремено, представници Републике Српске у незваничним разговорима кажу да су на територији муслиманско-хрватске федерације већ формирана три одреда муџахедина, спремних за напад на Источно Сарајево. Притом, сходно Уставу БиХ, војска која постоји у земљи распоређена је на територији муслиманско-хрватске федерације и поседује само један српски батаљон. Републици Српској је забрањено да има своју војску. Тако да је потенцијална претња против политичког руководства босанских Срба и даље прилично велика.

С тим у вези, радује само то да пред спољном претњом постоји само слога свих политичких снага Републике Српске: нико од Додикових политичких противника унутар Републике Српске није признао закон о Сребреници.

Шансе за почетак новог рата у БиХ су изузетно велике. Република Српска би могла да мобилизује према различитим проценама од неколико стотина до 5 хиљада припадника специјалних снага са искуством ратовања. Можда ће та чињеница одвратити Сарајево од жеље да настави конфликт из деведесетих година. Али неће га решити. А ако букне у Босни, пожар се може пренети и на Косово и Санџак. Дугогодишња машта радикалних исламиста на Балкану је зелени појас од Грчке до Хрватске, и овај пројекат не можемо занемарити.

Хитна добровољно-обавезујућа одлука држава албанског троугла (Албанија, Косово, Северна Македонија) да на рачун САД прихвате избеглице из Авганистана само долива уље на ватру у овом опасном региону, помаже расту криминала и убрзава размрзавање конфликата. Јер ескалација ситуације у БиХ ће, наравно, погодити Црну Гору, Србију, Северну Македонију и Косово. А ако се сетимо да је Авганистан прва држава која је признала Косово (ово су многи експерти оценили као признање главне руте трговине дрогом), онда ће интереси свих страна постати још јаснији.

Олег Бондаренко

Leave a Reply