Разумљиво је да су вест о доласку председника Русије Владимира Путина у Београд, на петнаести по реду сусрет са Александром Вучићем и његова одлука да свог домаћина одликује Орденом Александра Невског, на Ђиласа, Јеремића и остале лидере опозиције деловали горе него овај божићни снег на директоре путарских предузећа у Србији.

И они би своје шетње београдским улицама најрадије проширили и на протесте против самог Путина. Шта он има да преко бела света, и то у сред јануара, по овој цичи зими, потеже пут чак до Србије и одликовања доноси? Па их још дели Вучићу, поред живог и здравог Сергеја Трифуновића и осталих „громада“ из опозиције.

Како се Путину није баш ласно и паметно замерити, јер ово више није Јељцинова Русија, којој је Балкан девета рупа на свирали, а и анкете показују да је све више Срба који навијају за Исток, наспрам све мање оних који навијају за Запад, Ђилас и друштво у пакету са Вучићевом неће тражити и Путинову оставку. Због чега је председнику Русије сигурно пао камен са срца.

Уместо тога, у настојању да умање значај историјског догађаја који ће се збити 17. јануара (а долазак првог Руса у највећи српски храм, који се у значајној мери изграђује и руским парама, јесте историјски догађај), они су се дали на објашњавање грађанима Србије да Путин у Србију не долази због Вучића, већ због Србије. И Русије. Као да неко тврди другачије. Међутим, проблем им је како да објасне чињеницу да се Путин са Вучићем састаје толико често. Ово ће им бити петнаести пут.

Кажу, то је зато што Путин поштује Србију. Па да ли то неко спори? Али је очигледно да је у последњих неколико година поштује више него што је поштовао у, например, време Бориса Тадића. А неће да буде да зато највеће заслуге припадају неком другом а не Александру Вучићу.

Још већи проблем опозицији представља Орден Александра Невског, који је Путин доделио Вучићу. И то баш у време када су „експерти“ за Русију почели да васколиком Српству „геостратегијски“ објашњавају да је Москва дигла руке од Вучића. Зато што је он, ни мање, ни више, него издао Русију. А сад, одједном, председник Русије том „издајнику“ доноси орден. Који је последњи Србин (Никола Пашић) добио пре 100 година. За шта постоје три могућа објашњења: Путин нема појма шта ради, ови „експерти“ млате празну сламу или је и Путин „издао Русију“.

Чиме се Путинов долазак и Орден Александра Невског могу објаснити? Пре свега интересима. Државним интересима Русије. Али је несумљиво да ни ордена, ни Путинових овако честих виђања са Вучићем не би било, да га не поштује.

Чиме је то поштовање заслужено? Сигурно није на лепе очи, ни празном причом, већ конкретном политиком. Пре свега принципијелном спољном политиком Србије. Која упркос огромним притисцима из Вашингтона, Брисела и других колонијалних центара моћи истрајава на путу војне и политичке неутралности. И одбија да спроведе налог о увођењу санкција Русији.

Само у политику потпуно неупућени (народски речено, шалабајзери) могу помислити да је то лако. И да не носи огромне ризике. Не само политичке, већ и личне. (Треба ли подсећати на судбину Зорана Ђинђића, чији је политички и животни суноврат почео управо онда када се, почетком 2003. супроставио политици САД, НАТО и Брисела према Србији?) Путин зна да највеће заслуге за такву политику има управо Вучић. Зато долази у Београд и зато са собом носи једно од високих руских одликовања.

Душан Марић

Advertisements

loading...