Током кампање за америчке председничке изборе 2016, многи гласови са ових простора – иначе листом навијачи Хилари Клинтон –трудили су се да овдашње јавно мњење убеде како за наш простор неће бити битно ко ће да победи – Трамп или Хилари. Отприлике је аргумент гласио: амерички интереси остају исти ко год да освоји Белу кућу, па тако и америчка спољна политика.

Како ствари изгледају четири године касније?

Може се рећи, укратко, да радикалних заокрета у америчкој политици према Србима и српским интересима свакако није било, али да се ипак осетило извесно попуштање притиска. И то тек онда када је Трамп успео да постави неке своје људе на одговарајућа места.

На првом месту Ричарда Гренела, који је убрзо потиснуо у други план клинтонисту Метјуа Палмера. А и нови амерички амбасадор у Београду, Ентони Годфри, допринео је новој, опуштенијој атмосфери, ако ништа друго својим природним и једноставним понашањем које јасно одудара од Скотовог надменог манира.

Овакви закључци би можда деловали као хватање за сламке и ”небитне” детаље, да из Бајденовог изборног штаба нису у последњих неколико дана изашла два документа, о Бајденовој политици према Албанији и ”Косову” и Босни и Херцеговини, да нас подсете да битне разлике између Трампа и његових клинтонистичких противника ипак постоје.

Да за Србе ипак није свеједно ко ће однети победу у трци за Белу кућу 3. новембра – односно кад год се буде утврдило ко je стварно победио у очекиваном америчком изборном хаосу.

Довољно је само уочити кључну Бајденову – тј. онога ко је у његово име ово састављао – констатацију да је приступ Трампове администрације према Србији и тзв. Косову ”неуравнотежен”, па да видимо колико је сати. Јер, чак и најзагриженијим противницима вашингтонских писама о намерама потписаних у Белој кући под Трамповим покровитељством 4. септембра је јасно да је, ако је иједна страна фаворизована, то била страна која формално није ни учествовала у званичној церемонији потписивања – Израел.

Чињеница да је ”Косово” у вашингтонским писмима о намерама третирано равноправно са остатком Србије свакако боде очи свима који поштују Устав Србије и Резолуцију 1244 – али ни то за Бајдена и његову екипу очигледно није довољно ”избалансирано”. Јер је Бајден, како се у документу његове кампање јасно истиче, ипак био поносни иницијатор америчке и НАТО агресије на СРЈ 1999, и сматра да су и агресија и потоње једнострано отцепљење јужне српске покрајине били у складу са међународним правом.

Он је чврсто на страни Приштине и ОВК. А, могло би се претпоставити на основу прљавог веша који сада избија на површину везано за коруптивно деловање њега и његовог сина у Украјини после мајданског преврата– не би био алергичан ни на неку мрвицу профита од главних делатности из којих су финансирани албански терористи и њихова ”држава”.

Ни Република Српска не би имала чему добром да се нада, с обзиром да је једна од кључних тачака којима се Бајден препоручује америчким гласачима босанско-муслиманског порекла јасна подршка санкцијама које је Обамина администрација увела против Милорада Додика – и то за ”опструкцију Дејтонског споразума”.

Тиме Бајден само потврђује да је потпуно усвојио и интернализовао пропаганду антисрпских сарајевских кругова, с обзиром да се управо Додик и политичке снаге које га подржавају већ годинама залажу за поштовање ”изворног Дејтона”, односно поништавање свих једностраних, насилних одлука разних високих представника које су одступале од мировног споразума и устава БиХ чији је он саставни део.

Још кад видимо ко је све одушевљен Бајденовим порукама – од Аљбина Куртија па до извесног Реуфа Бајровића, коме је изгледа главна препорука за напредовање у животу испољавање максималне мржње према Републици Српској (”копиле геноцида” је међу „креативнијим” епитетима које користи), јасно нам је да би Бајденова победа била схваћена, бар од његових локалних савезника, као својеврсни повратак у 1990-те, или још даље, у ”стара добра времена” НДХ и фашистичке Велике Албаније.

Али и, како то Бајровић прижељкује, повратак САД „активном интервенционизму и преузимању лидерства од Европске уније у Босни и Херцеговини”. А, чекајући Џоа, како Бајровић саветује своје сарајевске истомишљенике, ”врло је битно да Сарајево не баци појас за спашавање Додику и Човићу тако што ће им омогућити да неки евентуални домаћи компромис представе као бољу опцију од било чега што може доћи из Вашингтона као визија за Босну и Херцеговину”.

Другим речима – шта ће нам компромис кад можемо добити све.

У таквом размишљању је лепо сажета политика коју Сарајево води од Алије Изетбеговића до дан-данас, и од које не намерава да добровољно одступи.

Иначе, може се претпоставити да је великог удела у обликовању ових Бајденових ставова имао директор његове кампање за односе и ангажман према етничким заједницама, Елвир Клемпић, такође рођен у БиХ, који је пре ступања на ту функцију био извршни директор америчке Организације за турско наслеђе, због чега је недавно био приморан да јавно потврди своју приврженост Бајденовој политици залагања за признавање турског геноцида над Јерменима.

Постоји школа мишљења, чак и међу Србима који су иначе присталице Трампове политике генерално, да ни Бајденова победа не би била катастрофална по нас јер бисмо бар имали чисту ситуацију – цео Запад би био против нас, и могли бисмо да се окренемо једино ка истоку.

То би могло да буде изводљиво, али само под условом да се изнедри и политичка елита која би такав маневар успешно спровела.

Наравно, неће нам баш цветати руже ни ако Трамп победи, с обзиром на негативне ставове велике већине његовог окружења према Русији и – поготово – Кини.

Притисак у правцу елиминисања или бар значајног смањења њиховог присуства у Србији, Српској и Црној Гори би се свакако наставио, а бар у случају Кине и појачао.

С друге стране, појачали би се и амерички напори у правцу парирања немачком утицају – што би за Србе представљало добитак.

У сваком случају, са Трампом се ипак може водити активнији дијалог, јер он, за разлику од Бајдена и његове екипе, нема личну, антисрпску агенду нити, генерално, идеологизиране ставове.

Ипак, ко год да победи, чињеница је да се, упркос жељама наших непријатеља, 1990-те не могу вратити. Једнополарни свет је неповратно отишао.

Никад више западни притисци не могу да буду онакви какви су тада били.

Дакле, уз национално јединство, храброст и јасне циљеве на првом месту, много тога може да се уради. Као и увек, уосталом.

Лично, навијам да Трамп, који, ако ништа друго, никад није подржао агресију, клевете и злочине против нас, почисти ”корумпираног Џоа”, чији трагови смрде нечовјештвом не само код нас, већ широм земаљске кугле.

Александар Павић

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here