Много је Династија које су се рађале и пропадале. Нема Династије која ће вечно трајати. Такву Династију није историја забележила. То јесте и случај са Династијом Немањића. Око два века су Немањићи владали Србијом и нестали су са ЛИЦА ИСТОРИЈЕ потпуно и заувек. Наслеђе које су Немањићи нама оставили јесте пребогато и на нама је да ли ћемо то да очувамо и ценимо или нећемо. Немањићи не заслужују да буду олако заборављени и одбачени. То нипошто. Немањићи су знали какву Србију и какве Србе желе и зато су и делали у том смислу да би све оно што су замислили постигли. Мало је оних који ће Немањиће разумети као такве. Додуше, морамо схватити да је прерана смрт Цара Душана онемогућила да Немањићи наставе да владају и трају још пар векова у Србији. Цар Душан је умро у 47-мој години и његов Син Урош га је наследио са само 19 година и није био спреман у потпуности за ВЛАДАРСКЕ ДУЖНОСТИ што је довело до распарчавања огромне СРПСКЕ ЦАРЕВИНЕ и његове преране смрти. Народ је Уроша прозвао Нејаки симболизирајући неуспех његове владавине и његово незнање да сачува Царевину свог покојног Оца Стефана Душана. Било како било, њега се не смемо олако одрећи. Нико није савршен, а ни Цар Урош није савршен. Ваљда сам Господ Исус Христос зна зашто је Уроша произвео у Свеца и зашто Срби имају Свете Мошти Цара Душана и Цара Уроша.

Наслеђујући великог Оца и од њега велику Државу, Цар Урош Нејаки није био дорастао времену, а био је и без одлучности што му је онемогућило да оствари Очеве планове. Може се констатовати да су готово целу владавину Цара Уроша карактерисали унутрашњи раздори, сукоби Великаша и тотални распад Царства, а што он као Цар није могао спречити.

Смрт Ћесара Прељуба, Намесника Тесалије, у пролеће 1356. године, користи Деспот Нићифор II Орсини, Зет Цара Јована VI Кантакузина, и осваја Тесалију и јужни део Епира. Том приликом Нићифор II је протерао и српског Деспота Симеона и Ћесарицу Јерину (Удову Војсковође и Ћесара Прељуба) са децом. Браћа Палеолози, Јован и Алексије, освајају гранични Христопољ са околином, непосредно пред Душанову смрт. Матија Кантакузин, син Цара Јована VI Кантакузина, покушава да освоји Сер, али је онемогућен јер је на време стигла Урошева помоћ. Симеон је са малом војском заузео Костур и прогласио се за Цара. Није хтео да буде Урошев Савладар, чак је Урош био принуђен да се брани од Стрица. Јован Комнин Асен, брат Царице Јелене, коме је Душан поверио намесништво над пределом око Канине и Валоне, осамосталио се, признајући као сизерена Симеона. Између Симеона и Уроша дошло је до сукоба код Скадра. Симеон је био сузбијен, и тиме изгубио могућност за остварење својих аспирација на целу СРПСКУ ДРЖАВУ. Користећи смрт Деспота Нићифора II код Ахелоја 1358. године, Симеон заузима његове области, Тесалију и Епир, оснива своју Државу и прозива се по Мајци Палеолог.

Новембра 1354. године Јован VI Кантакузин је био приморан да преда власт Цару Јовану V Палеологу, а његов Син Матија у сукобу са Србима био је такође заробљен и изручен Цару Јовану V 1357. године.

На северу Србије, Лудвиг I је наставио борбе. Њега је подржавао Папа Иноћентије VI, молећи га да се споразуме са Венецијом и да заједно нападну Србију. Но када је Лудвиг I са војском, окупљеном у Загребу, уместо на Србију, кренуо на Венецију, Папа је био крајње разочаран. Лудвиг I је заузео од Венеције области Јадрана и Миром у Задру, у фебруару 1358. године, добио Далмацију са Дубровником. Тако је Србија изгубила своје приморске области. Лудвиг I је потом напао и Србију и продро све до Рудника. После његовог повлачења области Браничева су ипак остале у угарском поседу и њима су опет управљали Ростиславићи, као угарски Вазали.

Тако се већ 1359. године Српско Царство осетно смањило. На северу је изгубљено Браничево и Кучево, на југу Епир и Тесалија и серска област Царице Јелене.

Жена Цара Уроша, Ана, Кћерка влашког Кнеза Александра, којом се Урош оженио 1360. године, била је повод за индиректно контактирање Папе и Србије. Папа Урбан V (1362-1370) се обратио Аниној мајци са захтевом да она утиче на кћерку, жену Цара Уроша како би Цара Уроша и његову Србију превела у Католицизам. Овај Папа је озбиљно схватио опасност од Турака и на Велики Петак 1363. године објавио је Проглас за покретање крсташког рата. Но, скора смрт француског Краља Јована Доброг (1350-1364), на кога је Папа посебно рачунао, утицало је на напуштање те идеје. Папа Гргур XI (1370-1378) је био заокупљен коначним престанком тзв. >>Авињонског ропства<< Папа и повратка у Рим 1377. године па му је и Балкан био мање важан. Ипак је контактирао са Дубровником и Босном у време Твртка I, а у Србији се никоме није директно обраћао.

Хумски Кнез Војислав Војиновић се међу првим осамосталио од обласних Господара. Владао је широком облашћу од Рудника до мора. Он је увукао Цара Уроша у непотребан рат са Дубровником. Према потврди о дубровачким привилегијама Цара Уроша, видљиво је да се издвојила и Зета под Балшићима. Ђурађ Балшић је 1360. године управљао уским појасом између Скадарског језера и мора. Кнез Војислав је, ради заокружења својих области, уступио Челнику Муси 1363. године Жупу и град Брвеник за Жупу и град Звечан (име Мусић нема никакве везе са исламским именом, у питању је вокализација старијег вокалног л: Млсић као Влк, те отуда Мусић и Бук). После смрти Кнеза Војислава, 1363. године, његове амбиције наставља његов Братанац Никола Алтомановић.

Деспот Оливер, један од најмоћнијих Великаша у време Душана, Ктитор Манастира Лесново (у Урошево доба није био много познат) имао је синове Крајка и Русина. Они су успели да поврате Лесново, али нису могли да се уздигну више од тога.

Деспот Дејан, као Душанов Сродник добио је на управу велике Жупе Жеглигово и Прешево. Ту је подигао задужбину, Манастир Архиљевицу. На тим областима његови синови Јован и Константин основали су после Маричке битке јаку феудалну Државу, али као турски Вазали.

У време Урошево од Дејана и Дејановића значајнији је био Влатко Поскочић са Жупама Врање и Ингоште. У његовој задужбини у Псачи на фресци се налазе портрети Цара Уроша и Краља Вукашина, мада је више иступао као Вукашинов Вазал.

После смрти Кнеза Војислава Војиновића, његову област су делили Удовица Гоислава и Синовац Никола, син Војислављевог брата Алтомана.

Такво је било укупно стање у Урошевој Србији кад је он међу Великашима покушао да нађе себи Савладара. Деспот Оливер и Деспот Дејан, већ су били умрли. Велики Војвода Никола Стањевић је био предао своју задужбину Конче Хиландару и повукао се. Никола Алтомановић је био Жупан над земљама од Рудника до мора. Рашки великаш Лазар Хребљановић и косовски Вук Бранковић били су тек у фази консолидовања својих области. Ђурађ Балшић је био са малим поседима у Зети. Растиславићи нису признавали ни власт Мађара, а били су и изван састава Урошеве Државе. Браћа Вукашин и Угљеша, синови Мрњана, били су Поседници области око Прилепа и Сера (у каснијим предањима окарактерисани су као похлепни и узурпатори власти, а Вукашинов син Марко прерастао је у највећег СРПСКОГ МИТСКОГ ЈУНАКА). Вукашин и Угљеша су водили врло сложену женидбену дипломатију у којој се и огледала њихова политичка снага. Вукашинов син Марко био је ожењен кћерком Радослава Хлапена а кћерка Оливера постала је жена Ђурђа Балшића. О другом сину, Андријашу, се не зна. Угљеша се оженио Јеленом (Јефимијом) кћерком Ћесара Војихне. Овим везама израсли су у моћне и утицајне Магнате, иако нису успели да обједине све области испреплетане тим женидбама.

Имајући све ове прилике у виду, Цар Урош је за свог Савладара узео Вукашина и уздигао га средином 1365. године титулом Краља, а његовом брату Угљеши је признао титулу Деспота. Угљеша је ову титулу од Урошеве мајке, Царице Јелене, од које је преузео серску област.

Рашка властела овим избором није била задовољна, јер, како Цар Урош није имао мушке деце, то се логички наметало да би и престо Србије једино могао припасти Савладаревом сину Марку, чиме би била прекинута традиција СВЕТОРОДНЕ НЕМАЊИЋКЕ ДИНАСТИЈЕ.

Жупан Никола Алтомановић је био стварни Наследник поседа Стрица, Кнеза Војислава. Кнегиња Гоислава се више задовољавала само обалног дела тог наслеђа. Чак јој је и Цар Урош у два маха препустио и владарски Трибут од Дубровника. Она је Горњу Зету мирно препустила Балшићима. Њу је коначно потиснуо Жупан Никола 1368. године. Он је тражио од Дубровника Стон и Пељешац. Пред том опасношћу Дубровчани су успели да придобију Властелина Санка Милтеновића и покушај Жупана Николе није уродио плодом. Он се, свакако, озбиљно наметао, почетком следеће деценије, својим Конкурентима. Незадовољни његовим успоном, Краљ Вукашин са сином Марком и браћом Балшићима напали су га на Коcову 1369. године и притом му је Санко Милтеновић привремено одузео Конавле.

Лазар Хребљановић се повукао из ЦАРСКЕ ДВОРСКЕ СЛУЖБЕ, већ постављањем Вукашина за Краља Савладара, задржавајући се око Прилепца код Новог Брда. После пораза Николе на Косову 1369. године, почиње Лазарев успон.

Разгранате родбинске везе које је помно планирао Краљ Вукашин средином 1371. године нису практично испуниле свој циљ. Сви српски Великаши заузети бригама око очувања или проширења својих поседа, оставили су Мрњавчевиће да се сами супроставе Турцима. Краљ Вукашин и Деспот Угљеша храбро су пошли према Једрену, али су тактички били изненађени код Черномена на Марици 26. септембра 1371. године. Војска им је поражена и обојица су погинули истог дана. Турци су овом битком добили судбоносан престиж на источном делу Балкана. Сам Цар Урош није учествовао у тој бици.

После смрти Краља Вукашина, цар је његовом Сину Марку доделио савладарство и краљевску титулу. Ни Цар Урош није много надживео Браћу Мрњавчевиће. Према записима, примио је од Дубровника стонски Трибут 3. новембра 1371. године, а умро месец дана касније, 2. или 4. децембра 1371. године. До 1705. године био је сахрањен у Богородичином Манастиру код Призрена, потом су му Мошти пренете у фрушкогорски Манастир Јазак.

Поседе Деспота Угљеше приграбио је новембра 1371. године солунски Деспот, будући Цар Византије Манојло II (1391 – 1425). Међутим, и у Византији се осећала сва трагичност пораза у Маричкој бици. Турско вазалство морали су прихватити сви Великаши Македоније, међу њима и Краљ и Савладар српски Марко.

Од велике Државе Цара Душана, смрћу његовог Сина Цара Уроша, остала је само средишња и западна област Србије и Зета. То је уједно крај СВЕТОРОДНЕ ДИНАСТИЈЕ Немањића и неславан крај окупљања СРПСКИХ СРЕДЊОВЕКОВНИХ ОБЛАСТИ у једну државну целину.

Моли се за нас Христу Свети Царе Уроше!

Србислав Миљковић

--

Leave a Reply