Чим је најављено да Стефан Немања, владар и родоначелник Србије, стиже из Русије у Београд, део овдашње елите обузела је некаква неартикулисана паника. Али и јесте мало незгодно то што ће грандиозни споменик у престоници сведочити својом велелепношћу да овај народ постоји више од миленијума.

Тешко је рационално и простодушно објаснити зашто представници грађанске јавности већ нервозно негодују због доласка Стефана Немање из Москве на Савски трг у Београду, где ће доминирати својим ауторитетом у годинама, деценијама, а надамо се и вековима који долазе.

Стиже Стефан Немања из Русије у Београд

Није Стефан Немања идеолошки споран, пошто у 12. веку кад је успостављао темеље Србије, идеологија није ни постојала. Није Стефан Немања ни четник ни партизан, ни власт ни опозиција, није ни левичар ни десничар, ни суверениста ни глобалиста, ни либерал ни конзервативац, да би га неко оспоравао.

Па ипак, „сензибилна чаршија“ показује знаке дубоке узрујаности јер је славни руски вајар (баш је морао да буде и руски…) направио маркантни споменик родоначелника овог народа, који ће већ до краја године да устане у својој величини и да погледа уз Немањину улицу све до Славије и Храма Светог Саве.

Чудно је, наиме, да се оспорава и естетика споменикa, чувеног руског скулптора Александра Рукавишњикова, а да то дело још није виђено уживо, већ само на фотографијама и пројектним мапама. Иако се, наравно, о стручним и визуелним аспектима може и треба полемисати.

Чудно је и да се, унапред, и пре него што се доживи његова монументалност, оспоравају његове димензије с обзиром на историјску улогу и снагу утемељитеља нашег, великог жупана, Светог Симеона Мироточивог.

А једино право питање које се може поставити је зашто Београд тек сада добија споменик Стефана Немање. Како су толики векови прошли да зачетник прве српске династије није већ добио своје заслужено место у српској метрополи?

Кампања против родоначелника

Надреално или не, али у најбољем духу филозофије самопорицања, већ креће кампања против Стефана Немање који стиже међу Србе после готово хиљаду година.

Покушаћемо да разумемо зашто отац Светог Саве и Стефана Првовенчаног, задужбинар Ђурђевих ступова, Студенице и обновитељ Хиландара, уједа у срце једну малу, али гласну и добро распоређену идеолошку војску.

Стефан Немања сведочи о трајности и величини српског народа као европског баштиника хришћанске цивилизације. Он није, како еврограђанисти кажу, пример „посељачивања“ Београда, већ управо те површне оптужбе говоре о дубокој малограђанштини тих критизера.

Немања је све супротно — кључни доказ самопоштовања и утемељености народа који тек са тим особинама може да буде космополитски достојанствен и да се са поносом равноправно отвори за све цивилизације и културе.

Немања је непријатан сведок аутентичности, аутохтоности, непролазности и величине овог народа и управо због тога што представља сушту супротност концепту „банана републике“ и скоројевићих симбола, јесте трн у оку.

Смета онај ко нас је створио

Не сметају српским грађанистима споменици кључних владара уграђених у темеље држава од Америке до региона — на пример, споменик Фрање Туђмана у Загребу или на тврђави у Книну, јер је он оснивач хрватске државе. Али, смета кад Срби имају родоначелника из 12. века, а не из деведесетих година 20. века.

Не би сметало пуританцима да се у Београду подигне велелепни споменик евроинтеграцијама или анационални маузолеј, попут Куће цвећа, посвећен отварању поглавља на путу ка ЕУ или „прозападним реформаторима“.

Не би им сметало и да спомен-обележје добије и „незнани јунак“ који је највише допринео евроатланској будућности или доследни борац за заштиту апстрактних људских права „обесправљеног“ народа.

Не би им сметало и да се подигне споменик који ће, неком постмодерном уметничком формом, симболизовати српску инфериорност, понизност, слабост. Који ће се, повијен и снужден, извињавати свима и љубити скуте свакоме.

Али смета усправни Стефан Немања. Смета онај ко нас је створио. Смета онај који је успоставио духовну и националну вертикалу.

Спремни су урбани европејци да се боре за све називе улица које представљају братство и јединство, петокраку и деценије неискрене СФРЈ љубави, али нипошто се не може, бар пристојним ћутањем, подржати историјски великан који је овај народ уписао у хришћанску непролазност.

Срећом, већина грађана Србије с великом радошћу већ осећа долазак свог родоначелника. Владара. Већина народа зна да Стефан Немања не припада тренутку, политичкој кампањи, владајућој или опозиционој странци, градској или било којој другој власти.

Српски народ у Београду, Новом Саду, Крушевцу, Призрену, Косовској Митровици, Бањалуци, Требињу, Подгорици, Пљевљима, Бару, Вуковару, Србу, Бечу, Чикагу, Пекингу зна да Стефан Немања долази да би остао.

За вечност.

Предраг Васиљевић

--

1 KОМЕНТАР

  1. Једна исправка, квазилиберална, квазиграђанска и пре свега оптимално левичарска фракција југословенства не може бити грађанска, јер како онда објаснити не подржавање култа човека чији су синови донели први српски устав (Крмчија) по угледу на Јустинијанов кодекс, васпоставили државни и црквени савет (Жича) и себре (полукметове) ослободили обавезе да иду заједно у пакету са земљом?Фиксна економија по угледу на римско царство, трговина новцем, грађански статус који је извеснији у односу на тадашњи Запад (што се види и у историји и у политици и у уметности), аутокефалност која је дозволила даљи развој државе по домаћим узорима (без аутокефалности нема политике као такве јер се религијски центри који дају парадигму света на целом Западу налазе у Ватикану или Константинополису те Јерусалиму и они дају један део политике да не кажем октроишу).Отуда опстају и Славе и Задруге и др. установе и институције из касног неолита.Ти људи који се представљају као лажне космполите, прелат су система који губи конце над перцепцијом стварности који је креирала комунистичка власт.Дакле они нису грађански оријентисани јер би да јесу подржали нешто што долази из средњег века што временом доводи до Сретењског Устава (упоредити само однос Себара из Крмчије и роба из Сретењског устава).За те карикатуре „грађанства“ диктатор по имену Тито је једина величина у простору и времену наше „културе“.У комунизму, нити ономе што следи из њега нема места за грађанина, иако смо сви ми који смо прошли кроз тај мрак живели у некаквој „републици“, какав виц.Али шта јесте важно, па Стане Доланц са терористичком иностраном политиком коју је наводно створио С.Милошевић па још и „националиста“ Велике Србије??Овај прелаз је веома важан јер је Милошевић целог свог живота био комуниста, међутим након распада првобитног пројекта (СФРЈ) требало спасити комунистичко како год било макар и ампутирати бившег цензора а тада већ председника од комунистичког златног доба како би се сачувао тај или та форма (фирма) идиличног комунизма. Погледајте ко је један од оснивача ДС, Латинка Перовић??Они су свуда и имају странке свих боја, од Јањића који се грчевито држи за руку Харадинаја, човека који је прошао све могуће арене комунистичке партије и практично показао своју лојалност у нападима на многе попут академика Тадића, писца Павића и друге.Ти људи су политичка, интелектуална и морална голотиња.Дакле не грађани већ квазиграђани који жуде за фирером Титом чије чак ни право име не знају.Ренесансе нема без утицаја реминисценције антике који промовише Црква христијанизовањем и прерадом одређених узора класичног доба, које опет доводи до преображаја који називамо ренесансном а када се јављају модели грађанства.Прочитајте шта пише Доситеј, човек зреле ренесансе у Живот и прикључениа па ћете схватити шта је грађанин.

Leave a Reply